[Ђорђе Ивковић]

„Заспанка за војнике” је антиратни филм

У њему нема ни псовки, ни насиља, ни блата, поручује редитељ Предраг Антонијевић


– Зашто патриотска читанка? Зато што је овај филм сликовити подсетник шта је заправо патриотизам. Филм је намењен младом свету, деци школског узраста.
– Има насиља у неком смислу, али нема крви.

Наташа Дракулић (видети њену биографију) :

Млади и могуће већина одраслих има отпор према домаћим ратним филмовима због њиховог пропагирања идеологије – не мислим само на партизанске филмове. Како сте је избегли?

Зато што је ни нема. Ово је дубоко антиратни филм, прича о малим људима у вихору рата.

Дакле, "занатски је филм одлично урађен" јер "нема крви" у страшној кланици. Непријатељ је по обичају деперсонализован, тако да "млађи свет коме је филм намењен" и који слабо познаје историјска дешавања, поготово из периода у који је смештена ова антиратна мелодрама или шта год је, не може да стекне слику са каквим смо се крволоцима сукобили, него виде ту неке јадне и погубљене Србе који заправо нису начисто шта траже код Чеврнтије, којима је тата нешто рекао на растанку и мама је исто нешто рекла.
Честитам вам на занату.
Ја иначе не могу да одвојим филм од поруке тог фима. Како да то гледам а да игноришем поруку коју ми набија у око?
Нађите један амерички или руски епски филм о ратним сукобима а да "нема крви" и да "носи антиратну поруку" о "малим људима"?!
Занатски је одличан зато што је тако педантно стерилан?
Ви га зато хвалите, ја зато кажем да не ваља.

И баш како мој мајор, командант (ког тумачи изузетни Љубомир Бандовић) каже у реминесценцији за двадесетогодишњицу битке о Стевану Јаковљевићу, како у филму, тако и у књизи: "Ми смо губили све, земљу, народ. Ви тад то (обични војници) нисте знали, нисте смели да знате. Само та дисциплина нас је одржала". Мој мајор намерно у филму нема име, ко што га нема ни у књизи Јаковљевићевој, он је командант, официр који зна да мора да испуни своје наређење. Људски се каје и жали због свега што је морао да ради, али током рата умео је да прогледа и кроз слабости својих војника, да саслуша њихове критике иако је имао право да их казни јер је био виши официр, али није.

Где сте видели Аустријанце как се кају што масакрирају српске војнике остале одсечене на Легедском пољу? Оно, ради занатске равнотеже?

Божидар Зечевић:

БУЏЕЊЕ НАРУЧЕНИХ „ИСТИНА“

Трновит пут Србије у Великом рату и њен тријумф, запечаћен величанственом жртвом целог народа, нови је извор наших неспоразума са историјом. Неке српске филмаџије као да не занимају темељни радови домаћих и страних историчара, који су упоредном анализом и укрштањем различитих извора конституисали целовит поглед на ово наслеђе. Не. Накнадна памет данашњих сценариста и редитеља као да тера инат научним сазнањима, што све потиче од неке постмодернистичке моде да се историја, која се догодила, изврће у фикцију, која се никада није догодила нити се могла догодити. Највећи део овог извртања догађа се из незнања и неодговорности, али неретко и у циљу испуњења одређених, углавном политичких или идеолошких задатака, који су очито ванфилмске и ванисторијске природе.
Српски полихистор др Ђорђије Вуковић, коаутор студије Културна упоришта политике која је недавно изашла из штампе, овако описује ову појаву: „Данас смо окружени захтевима да се ревидира наше сећање на славне дане колективне прошлости. Наше сећање на велике догађаје, личности, обичаје и све оно што чини политичку културу једног друштва је под сталним притиском за реинтерпретирање зарад легитимације краткорочних политичких циљева, док истовремено у истом том окружењу фалсификују прошлост, измишљају историју, а националне идентитете темеље на неистинама.“ (Телевизијском сликом речено: док Немањићи умањују и омаловажавају оно што је било, Хрватски краљеви глорификују оно што никада није било. Профили ових телевизијских наратива у потпуности откривају смисао Вуковићевог упозорења. Као да се ништа није догодило, из Таковске терају неки инат: најављују нову сезону Немањића, са истим ауторима!)

Голгота Србије 1914–1918. у огледалу савремене српске кинематографије дуго је – неподношљиво дуго! – избегавана у духу оне Титове белешке на маргини синопсиса за Колубарску битку који му је једном поднесен. „Ово је опасно!“ нажврљао је тада Броз својим чувеним пенкалом. „Не снимати!“ На страну што су сви знали да је он, као домобрански дочасник, учествовао у овој бици на другој, непријатељској страни. Опасност је била у самом отварању Пандорине кутије, а Титовог завета држали су се и дуго после његове смрти. Тако се догодило да је Марш на Дрину (1964) Жике Митровића више од пола столећа био једини српски филм о Првом светском рату (ако се изузме Свети Георгије убива аждаху, који боље да и није снимљен) и временом постао национални класик. Дан-данас, о свакој годишњици, вртимо овај поштени, истинити и усамљени филм, који генерације Срба знају напамет.
Неки су се сетили да 2018. пада стогодишњица победе и васкрса Србије и пожурили да не пропусте прилику. Редитељ Предраг Антонијевић трудио се да сними уверљиво и веродостојно сведочанство у филму Заспанка за војнике. Овој намери требало је да послуже оквири радње и ликови створени по мотивима једне од најчитанијих српских књига свих времена, Српској трилогији Стевана Јаковљевића, уз коју су расли нараштаји. И заиста, Јаковљевићево моћно сведочанство о судбини целог једног народа у Великом рату просто се нудило кинематографском оку, јер је некако филмски писано, у серији призора, који плене уметничком истином.

Заспанка је остала негде на пола пута углавном захваљујући лошем сценарију, који је одлутао од Јаковљевићевог романа и стао да измишља неку своју историју, неутемељену, често и сасвим погрешну. Овом филму недостаје драмска и историјска целовитост, све је у њему расуто и готово насумично. Влада нека неразумљива забуна и тешко се мотивише велика епопеја једног народа. Као да нема стратегије ни више команде, војска насумице тумара, а поручник, који је и главни лик овог метежа, виче пред војницима, на сав глас: „Све је погрешно!“ Нити је војска лутала, нити су такви официри постојали у Српској трилогији. Њих сада дописује нека накнадна памет, очигледно прилично критична према командовању Путника и Степе. Онај ко не зна историју могао би се на таквим местима запитати: ко је уопште водио овај Велики рат и зашто?
Највише ту смета јефтини пацифизам, у смислу „боље да нема рата него да има“ или „што се ми убијамо као животиње?“ Не кажем да тога није било, али је српски војник у Великом рату добро знао зашто се бори, а антиратна осећања изражавао укупном својом одбраном на живот и смрт. Овакав „пацифизам“ не припада оном, него овом времену и потиче од данашњег, неолибералног схватања да је сваки рат против Немаца и њихових сателита за осуду, па и онај одбрамбени, који је водила Србија. Политичка коректност данашње ЕУ намеће описани службени пацифизам сваком тумачењу историје: ствари се насилно нивелишу, победа се претвара у примирје, Велики рат као да није ни постојао, Немачка и Аустроугарска се амнестирају од сваке кривице. Ето на шта мисли Вуковић кад каже „реинтерпретација у циљу краткорочних политичких циљева“ у овом случају Макрона и њему сличних, који су показали своје право лице испод Тријумфалне капије, у новембру прошле године. „Данас смо окружени императивима глобализације, која разводњава национални идентитет“ – каже др Ненад Кецмановић, други аутор књиге Културна упоришта политике – „како би се либерална демократија наметнула тамо где нема својих корена.“ Ето, отуд, а не из душе народа, потиче пацифизам Заспанке и њена накнадна памет.
У Великом рату нисмо видели српског војника који убија ненаоружаног заробљеника. Откуд оваква сцена у Заспанки? Чак и да се догодио овакав изузетан случај, на убицу би се спустила рука ратне правде и он би без даљег био одведен уза зид. Сећате ли се сцене из Марша на Дрину, у којој мајор Курсула наређује да се аустријском заробљенику врати одузета обућа те бесан виче: „Немој да вешам по Церу за једне цокуле!“ То је прави српски официр који спроводи ратне законе на првој линији фронта. Хуман однос Срба према ратним заробљеницима наводе сви страни посматрачи, на челу са Арчибалдом Рајсом и Џоном Ридом. Не, српски војник није убијао заробљенике него их је вукао са собом на албанској голготи и хранио кад сам није имао шта да једе, да би их под бројем предао савезницима на морској обали, одакле су евакуисани – пре српских војника! Коме треба да данас спинује сасвим другачију слику? Да није и ово нека „реинтерпретација“?
Редитељ Предраг Антонијевић и кадар из филма „Заспанка за војнике“
Прави Стеван Јаковљевић није напустио своје другове у одлучујућој бици нити отишао са прве линије фронта, како се догађа у филму Заспанка за војнике, јер би, наравно, био проглашен за дезертера и стрељан, као онај несрећник из филма, кога хватају у ноћи. Објашњење које наводе сценаристкиња и редитељ је танко, у ствари потпуно немогуће. Ово је, међутим, кључни моменат филма у коме се потпуно руши његова уметничка суштина. (У роману, нашег јунака командант пушта кући много касније, у раздобљу ратног затишја после српске победе 1915, када су почела одсуства и када су многи ратници привремено добијали по недељу дана да обаве пољске радове, као што се може прочитати у Српској трилогији). Не, прави Стеван Јаковљевић није се никада удаљавао са фронта, није се мицао са „јежевих леђа“ пет година, плус још две из балканских ратова, значи седам страшних библијских година, гледајући не једанпут смрти у очи и градећи личним примером ауторитет часног ратника и писца. Тај ауторитет је овде хотимично доведен у питање. Не смем ни да помислим како би се Јаковљевић данас осећао у улози коју су му наменили његови потомци.
ДОДВОРАВАЊЕ ЏЕЛАТИМА
Истакнути српски издавач, директор новосадског „Прометеја“ Зоран Колунџија има о овоме занимљиво мишљење: „Фаворизује се фикција, а занемарују се или стављају у други план чињенице. А проблем нашег друштва управо је у томе што смо живели у договореној историји, договореној економији, договореном братству и јединству, и нисмо знали праве чињенице. Како је могуће да српски војник у једном од два нова филма о Србији и Првом светском рату убије заробљеног противника? Ко је имало пратио литературу зна да је то немогуће!“
А затим додаје нешто од нарочитог значаја за нашу тему:
„Запазио сам да досетљиве филмаџије користе фразу: наш је филм избалансираног приступа?! Ваља га продати ван Србије, треба мислити на могуће конкурсе код странаца… а онда је пожељно да нисмо баш добри… Ако смо раније, због компромиса са Хрватима, Словенцима, муслиманима, Мађарима, Бугарима и другима који су нечасно уништавали наш народ и нападали нашу земљу, потискивали слику српског војника од пре сто година, не морамо то да радимо и данас. Одужимо се том малом човеку који је у очима целог света постао велик, немојмо га умањивати!“

Колунџија, на крају, указује на главну опасност:
„Очигледно се појавила политичка потреба да се у име европског јединства раскрсти са старим (истинитим) тумачењем ратне кривице и да се она прерасподели на све земље учеснице Великог рата, а одговорност припише, пре свега, Русији и Србији… За нас постоји реална опасност да, прилагођавајући се стандардима ЕУ, и нашу историју прилагодимо потребама ЕУ, па да сами себе прогласимо кривим за Први светски рат.“
Ето узрока новог силовања историје. Као што смо видели у свим наведеним случајевима, овакве неистине служе ревизији или разводњавању историјске свести српског народа у хибридном рату који се против њега води. Наравно да су Цер и Кајмакчалан она Пандорина кутија која се није смела дирати ни после Тита, јер је спољни непријатељ само променио боју, а унутрашња пета и шеста колона вајних наших елита поново су нахушкане у корист штете српског народа.

Тачно тако: буџење као занатска вештина.


Нека се припреми Горан Шушљик (који исто разуме српску ратну драму), са антиратном причом о малом човеку у вихору рата "Време смрти".
Видећете, после тог антиратног блокбастера, завршиће се интересовање власти за српску историју. Докусуриће је.


Хоћете ратни филм о "малим људима? "Иди и гледај".