19-09-2023, 12:32 AM
Обележавање годишњице операције Халјард на Галовића пољу код Прањана ове 2023. године превазишло је очекивања, и то чак и оних најпесимистичнијих који су годинама упозоравали на оно што ће се десити. И, ето, десило се
Наиме, српско друштво је годинама изложено, а поготово од доласка на власт Овај и братије, бесомучном и отвореном уплитању "државе" у све могуће културне манифестације које се дешавају на тлу Србије. Имали су и имају они своје узоре у комунистичким родитељима, биолошким или идеолошким, али у време титоизма је било знатно мање културних манифестација, поготово у унутрашњости, па се и та власт мешала у програм само оних најважнијих, попут Вуковог сабора у Тршићу, или Драгачевског сабора трубача у Гучи или Краљевачког и Крагујевачког октобра, уз наравно "партизанске меморијале", али је то било у знатно мањој мери или није уопште у уметничким манифестацијама, попут "Мермер и звуци" у Аранђеловцу или Белефу, мада је било и тамо повремених инцидената најчешће везаних за неког локалног носиоца партијске власти.
У време Овај, скоро све културне манифестације у Србији стављене су под контролу локалне самоуправе, а пошто је власт хијерархијски монолитна, и под пасху централне идеолошке догме. Та идеолошка догма се огледа у униформности програма тих манифестација, којима је остављен свега један од три дана за програм везан за тему због које је та уметничка или културолошка инсталација и постављена, док је завршни дан обавезно остављен за "концерте", односно музичке наступе звезда из "региона", које се налазе, а о томе се већ углавном зна у информисаним круговима, на списку Министарства културе републике Србије и са којег се обавезно узимају имена за наступе на завршним данима тих догађаја. И цене тих наступа су већ унификоване, и мора их платити "локална самоуправа" која се о тим наступима ништа и не пита.
Али, и поред рангирања културних манифестација по Србији, од утицаја на масовне медији до стажа тих манифестација, ипак је постало јасно да постоји неколико њих које су од посебног државног интереса за владајућу идеологију. Једна од њих је обележавање годишњице "Мисије Халјард" на Галовића пољу код Прањана. Тако је било и ове године. Или, боље речено, тако је било, ЈОШ И ВИШЕ, и ове године.
Опет нисмо чули име онога који је организовао "Мисију Халјард", онога који је организовао прављење аеродрома усред окупиране земље, онога који је био командант војске чији су официри и војници одиграли кључну улогу у спасавању и транспорту палих америчких авијатичара са својих домицијалних територија до Прањана, пролазећи често кроз врло тешке ситуације у јурњави са Немцима и њиховим сарадницима, понекад и давајући свој живот у тој мисији. Нисмо опет чули ту чаробну реч, која је толико деценија била омражена у српским медијима, па ни данас не може бити омиљена и изговорена у позитивном контексту. Четници су и даље вишак у савременом поимању "Мисије Халјард". Све је то већ одавно јасно и много пута поменуто.
Али, када смо помислили да нас више ништа у вези Прањана не може изненадити, режим Овај је успео да извуче "кеца из рукава". Тај адут био је - Александар Вулин. Шеф Овај ДБ појавио се у Прањанима, на Галовића, у пратњи "најближих сарадника", од којих је посебно место заузео општеомражени Марко Парезановић, шеф Одсека за "непријаље у земљи".
Тек сада, ове 2023. године, на Галовића пољу постало је кристално јасно и недвосмислено зашто Овај и вечита министарка Маја Гојковић, годинама на истом месту нису помињали ђенерала Дражу Михаиловића и његове официре и војнике, или су их помињали искључиво у контексту "две стране братоубилачког ратае", обавезно хвалећи партизанију Јосипа Броза и то пред различитим дипломатским представницима САД. А ни они, узгред буди речено, нису на такво склапање историјске скаламерије нису имали никакве примедбе. Зашто би, онда, имали примедбу и ове године када се на скупу појавио осведочени следбеник политике КПЈ? Зашто би имали примедбу на присуство човека који је у много наврата, у јавном простору, не само ниподаштавао припаднике ЈВуО, него и негирао саму "Мисију Халјард"? Зашто би, уосталом, имали примедбу на присуство човека коме су и сами, и то недавно, забранили улазак у САД?
Вулин - пулин и није проблем САД. Он је наш, унутрашњи проблем, ексклузивно српског карактера. Ми смо морали (о како не волим ту реч) да рашчистимо односе и са дотичним Вулином, и са многим другим Вулинима, па би и амерички и било који други амбасадор у Србији знао да нема потребе да крије или у говору прескаче име ђенерала који је спасио и транспортовано америчке авијатичаре под најтежим условима окупације, нити би се снебивао да узвикне часно име "Четникс", како је то и чињено у првој половини Другог светског рата управо у његовој земљи, и чије организације и покрети деценијама живе и уживају велики угледе самим Сједињеним америчким државама.
Међутим, иако појава Вулина у Прањанима изгледа данас као contaditio in adjecto, свима онима који на ово упозоравају већ више од деценију, само је потврда да су били у праву. Ако допустимо да се заборави улога четника и Драже Михаиловића у спасавању америчких авијатичара и та улога се великодушно препусти комунистима Јосипа Броза, онда не би требало да нас чуди да можда будуће генерације и не праве разлику између различитих војски, њихових поступака и интереса за време Другог светског рата у Краљевини Југославији, па се деси да неко од чачанске будуће српчади за спас америчких авијатичара и Легион оф мерит части и самог Анту Павелића.
Да ли бољу судбину од те и заслужујемо?
Наиме, српско друштво је годинама изложено, а поготово од доласка на власт Овај и братије, бесомучном и отвореном уплитању "државе" у све могуће културне манифестације које се дешавају на тлу Србије. Имали су и имају они своје узоре у комунистичким родитељима, биолошким или идеолошким, али у време титоизма је било знатно мање културних манифестација, поготово у унутрашњости, па се и та власт мешала у програм само оних најважнијих, попут Вуковог сабора у Тршићу, или Драгачевског сабора трубача у Гучи или Краљевачког и Крагујевачког октобра, уз наравно "партизанске меморијале", али је то било у знатно мањој мери или није уопште у уметничким манифестацијама, попут "Мермер и звуци" у Аранђеловцу или Белефу, мада је било и тамо повремених инцидената најчешће везаних за неког локалног носиоца партијске власти.
У време Овај, скоро све културне манифестације у Србији стављене су под контролу локалне самоуправе, а пошто је власт хијерархијски монолитна, и под пасху централне идеолошке догме. Та идеолошка догма се огледа у униформности програма тих манифестација, којима је остављен свега један од три дана за програм везан за тему због које је та уметничка или културолошка инсталација и постављена, док је завршни дан обавезно остављен за "концерте", односно музичке наступе звезда из "региона", које се налазе, а о томе се већ углавном зна у информисаним круговима, на списку Министарства културе републике Србије и са којег се обавезно узимају имена за наступе на завршним данима тих догађаја. И цене тих наступа су већ унификоване, и мора их платити "локална самоуправа" која се о тим наступима ништа и не пита.
Али, и поред рангирања културних манифестација по Србији, од утицаја на масовне медији до стажа тих манифестација, ипак је постало јасно да постоји неколико њих које су од посебног државног интереса за владајућу идеологију. Једна од њих је обележавање годишњице "Мисије Халјард" на Галовића пољу код Прањана. Тако је било и ове године. Или, боље речено, тако је било, ЈОШ И ВИШЕ, и ове године.
Опет нисмо чули име онога који је организовао "Мисију Халјард", онога који је организовао прављење аеродрома усред окупиране земље, онога који је био командант војске чији су официри и војници одиграли кључну улогу у спасавању и транспорту палих америчких авијатичара са својих домицијалних територија до Прањана, пролазећи често кроз врло тешке ситуације у јурњави са Немцима и њиховим сарадницима, понекад и давајући свој живот у тој мисији. Нисмо опет чули ту чаробну реч, која је толико деценија била омражена у српским медијима, па ни данас не може бити омиљена и изговорена у позитивном контексту. Четници су и даље вишак у савременом поимању "Мисије Халјард". Све је то већ одавно јасно и много пута поменуто.
Али, када смо помислили да нас више ништа у вези Прањана не може изненадити, режим Овај је успео да извуче "кеца из рукава". Тај адут био је - Александар Вулин. Шеф Овај ДБ појавио се у Прањанима, на Галовића, у пратњи "најближих сарадника", од којих је посебно место заузео општеомражени Марко Парезановић, шеф Одсека за "непријаље у земљи".
Тек сада, ове 2023. године, на Галовића пољу постало је кристално јасно и недвосмислено зашто Овај и вечита министарка Маја Гојковић, годинама на истом месту нису помињали ђенерала Дражу Михаиловића и његове официре и војнике, или су их помињали искључиво у контексту "две стране братоубилачког ратае", обавезно хвалећи партизанију Јосипа Броза и то пред различитим дипломатским представницима САД. А ни они, узгред буди речено, нису на такво склапање историјске скаламерије нису имали никакве примедбе. Зашто би, онда, имали примедбу и ове године када се на скупу појавио осведочени следбеник политике КПЈ? Зашто би имали примедбу на присуство човека који је у много наврата, у јавном простору, не само ниподаштавао припаднике ЈВуО, него и негирао саму "Мисију Халјард"? Зашто би, уосталом, имали примедбу на присуство човека коме су и сами, и то недавно, забранили улазак у САД?
Вулин - пулин и није проблем САД. Он је наш, унутрашњи проблем, ексклузивно српског карактера. Ми смо морали (о како не волим ту реч) да рашчистимо односе и са дотичним Вулином, и са многим другим Вулинима, па би и амерички и било који други амбасадор у Србији знао да нема потребе да крије или у говору прескаче име ђенерала који је спасио и транспортовано америчке авијатичаре под најтежим условима окупације, нити би се снебивао да узвикне часно име "Четникс", како је то и чињено у првој половини Другог светског рата управо у његовој земљи, и чије организације и покрети деценијама живе и уживају велики угледе самим Сједињеним америчким државама.
Међутим, иако појава Вулина у Прањанима изгледа данас као contaditio in adjecto, свима онима који на ово упозоравају већ више од деценију, само је потврда да су били у праву. Ако допустимо да се заборави улога четника и Драже Михаиловића у спасавању америчких авијатичара и та улога се великодушно препусти комунистима Јосипа Броза, онда не би требало да нас чуди да можда будуће генерације и не праве разлику између различитих војски, њихових поступака и интереса за време Другог светског рата у Краљевини Југославији, па се деси да неко од чачанске будуће српчади за спас америчких авијатичара и Легион оф мерит части и самог Анту Павелића.
Да ли бољу судбину од те и заслужујемо?