23-10-2023, 12:04 PM
Много сте то закомпликовали.
Овде се ради о идеологији, односно о идеологилизацији историјске науке у сврхе идеолошке догме владајуће структуре данас у Србији. У том смислу, не могу се користити концепти из других наука, укључујући и војну, да би се то објаснило. Не ради се ту о тренутној реакцији на политички тренутак у свету или окружењу, него о стратешкој идеолошкој догми, која се дуго и постепено ствара. Самим тим, таквих поставки нема много.
Постојао је основни концепт, створен на Дрезденском конгресу, који је створен под пресудним утицајем идеолога из Коминтерне. То је концепт А, којег су се комунисти држали у најдужем периоду своје историје, а многи се држе и данас. То је оно што данас схватамо као титоисте, као "интернационалну" струју, и која је овде изузетно блиска мондијалистичком принципу у светској политици. Данас њих наша јавност препознаје као тврдокорне комунисте, бољшевике или једноставно - комуњаре.
Концепт Б, створен је у оквиру СКЈ, вероватно још негде у време Брионског пленума. То је концепт "србијанског комунизма", чији је главни идеолог и спроводитељ био Добрица Ћосић. На том таласу стигао је вал у српску историографију који брани позицију КПЈ у Другом светском рату, са "разуђених положаја". Тај концепт је, такође, дуго стваран и конструисан, и у њега је уложено изузетно много труда и материјалних средстава. Толико, да је постао смисао сам по себи. На том плану "Б" јашу и данашњи неокомунистички историчари у Србији. Они немају ни средстава, ни капацитета, ни материјалних средстава, ни интелектуалног знања да створе неки нови концепт одбране титоизма и појаве КПЈ као оружане снаге у Другом светском рату. Реално, и да то желе, тешко да могу имати објективне услове да тако нешто направе.
Зато се и тако упорно држе плана "Б". Они искрено верују да је тај ћосићевски зид толико моћан и темељно изграђен да неће бити скоро срушен, па и они могу на њему стајати, макар до оног доба док не стигне време за пензију.
Да поједноставим, нема никаквих линија повлачења код српских комунистичких или неокомунистичких историчара, јер нема ни повлачења. Постоје планови А и Б. На плановима А и Б није подељена само српска модерна историографија, него и читава српска култура, па самим тим и политика. У том концепту две струје у оквиру исте идеологије живи и живеће цело српство дуго времена. А у оквиру свега тога и српска историографија која је главни ослонац те конструкције.
Овде се ради о идеологији, односно о идеологилизацији историјске науке у сврхе идеолошке догме владајуће структуре данас у Србији. У том смислу, не могу се користити концепти из других наука, укључујући и војну, да би се то објаснило. Не ради се ту о тренутној реакцији на политички тренутак у свету или окружењу, него о стратешкој идеолошкој догми, која се дуго и постепено ствара. Самим тим, таквих поставки нема много.
Постојао је основни концепт, створен на Дрезденском конгресу, који је створен под пресудним утицајем идеолога из Коминтерне. То је концепт А, којег су се комунисти држали у најдужем периоду своје историје, а многи се држе и данас. То је оно што данас схватамо као титоисте, као "интернационалну" струју, и која је овде изузетно блиска мондијалистичком принципу у светској политици. Данас њих наша јавност препознаје као тврдокорне комунисте, бољшевике или једноставно - комуњаре.
Концепт Б, створен је у оквиру СКЈ, вероватно још негде у време Брионског пленума. То је концепт "србијанског комунизма", чији је главни идеолог и спроводитељ био Добрица Ћосић. На том таласу стигао је вал у српску историографију који брани позицију КПЈ у Другом светском рату, са "разуђених положаја". Тај концепт је, такође, дуго стваран и конструисан, и у њега је уложено изузетно много труда и материјалних средстава. Толико, да је постао смисао сам по себи. На том плану "Б" јашу и данашњи неокомунистички историчари у Србији. Они немају ни средстава, ни капацитета, ни материјалних средстава, ни интелектуалног знања да створе неки нови концепт одбране титоизма и појаве КПЈ као оружане снаге у Другом светском рату. Реално, и да то желе, тешко да могу имати објективне услове да тако нешто направе.
Зато се и тако упорно држе плана "Б". Они искрено верују да је тај ћосићевски зид толико моћан и темељно изграђен да неће бити скоро срушен, па и они могу на њему стајати, макар до оног доба док не стигне време за пензију.
Да поједноставим, нема никаквих линија повлачења код српских комунистичких или неокомунистичких историчара, јер нема ни повлачења. Постоје планови А и Б. На плановима А и Б није подељена само српска модерна историографија, него и читава српска култура, па самим тим и политика. У том концепту две струје у оквиру исте идеологије живи и живеће цело српство дуго времена. А у оквиру свега тога и српска историографија која је главни ослонац те конструкције.