[Potporucnik1]

Одгледах га и ја, и то два пута. Добих и фотографију са треће пројекције и први утисак је слаба посећеност, барем у мањим срединама, не знам какво је стање у Београду.

После ''Равне Горе'' сада смо унапред знали шта можемо да очекујемо од Бајића, па ни разочарење након гледања није неочекивано. Може он да покушава да побегне од Петловца и Ескадриле, али Петловац и Ескадрила не могу из њега. 

Хајде прво да поменем позитивне ствари. Ефекти, монтажа, продукција и остале занатске ствари изгледају пристојно. Види се да је, након фијаска са ''Равном Гором'', Бајић обраћао пажњу на неке, на први поглед, ефемерне ствари. Иконе у кадровима, фотографија краља Петра Првог у соби где спава Солунац Коста Јовић и сличне ствари. Током битке на Копаонику приказана је комунистичка надмоћ у наоружању, поготово у минобацачима добијеним од Савезника, што и неупућени могу да сазнају из разговора присутних официра у рову. Такође, Раковићев узвик: ''Штедите муницију!'', који објашњава ситуацију у којој су се све чешће четници у том и наступајућем периоду налазили. Што се тиче ликова у филму, Звонко Вучковић јесте главна улога и главни позитивац у филму, али ја нисам нешто претерано одушевљен. А кад сам већ код ликова, вечерас ми пријатељ након одгледаног филма рече: ''Најбоља улога у филму је Петар Божовић, зато што ништа не прича цео филм!''

А сад да се позабавим оним стварима које српском народу сервирају људи попут Радоша Бајића, који показује сад већ хроничну бољку елементарног непознавања српске историје, српске војске и српског сељака. Ништа мању одговорност, бар што се тиче овог пројекта, сноси и др Милош Тимотијевић.
Неокомунизам, нови ниво, кренимо редом:
1) У свађи између Сретена (партизана) и Мирка (четника), доминира наратив из доба Ескадриле. Сретен се обраћа Мирку речима: ''Клаћеш и ти?'' Мирко одговара: ''А твоји су много бољи?'' Значи, Мирко не негира да четници кољу, већ само тражи изговор и оправдање постављањем поменутог питања.
2) Хајде што Бајић благе везе нема о историјском лику ђенерала Михаиловића, али он се не труди ни да уђе у њега. Прво, шта рећи на то што је Дража физички пресликан као Дража из ''Последњег чина''? Друго, какве су му реченице, фацијална експресија, говор тела и покрети? На састанку са Енглезима изгледа као да је пао с неба, неки унезверен, полу-уплашен поглед, као да му се иде у вц, а вц је далеко. Обавезно смо морали видети како једе и накреће ракију као права пијаница. Тим сценама вратили смо се у 1970-те. У једној сцени, чини ми се да Вучковић изговара реченицу: ''Команданти као да воде своје приватне ратове.'' То да нам се мало убаци и она теорија да ''Дража није требао да буде ђенерал него патријарх''. Добар је он, него јадан, не може да обузда своје кабадахије.
3) Атмосфера у Врховној команди као на осредњем сеоском вашару. Хармоника, шенлучи се пред Енглезима, Калабић се смуца као глува кучка, не зна ни где је ни зашто је ту. Наравно, ту је да ексира ракију, како без тога? Таман да се да штимунг РТС-у, другу Марку и печеном пилету.
4) Лик Предрага Раковића тотално промашен. Што неке рече изнад, толико баналних реплика из његових уста. Хајде ово донекле и да оправдам, ући у историјски лик Предрага Раковића био би превелик залогај и за много озбиљније сценаристе и глумце, а камоли у овом пројекту где је главни саветник доктор Тимотијевић.
5) Куће у којима се одвија радња у филму су у лошем стању, виде се окруњене фасаде. Приказане су у стању у каквом су данас, али оне нису биле у таквом стању 1944. године.
6) Шта рећи за лик Миладина Бркића? Написан и одигран као да га је креирао Главни одбор СУБНОР-а Општине Лучани. С обзиром да ће се емитовати и серија ''Хероји Халијарда'', верујем да ће пандан епизоди ''Кама'' из ''Равне Горе'' овде бити епизода ''Миладин Бркић'' или ''Рђа драгачевска''. Приказ Бркићевих четника у складу са четничком иконографијом створеном у најбујнијој машти Вељка Булајића. Могао је доктор Тимотијевић Радошу из Ескадриле обезбедити неколико фотографија Милутина Јанковића и четника Прве драгачевске бригаде. Или ипак да будемо срећни што не видесмо ниједно силовање?
7) Када Мирко спасава Сретена и упита га да ли има икакве везе са убиством оца и сина, које су партизани убили због краве и телета, Сретен (партизан) одговара: ''Никакве. Крсне ми славе!'' Други доктор да позавиди на оваквом приказу православног партизана.
8) Трећи син Илија је у коми, а традиционална српска породица, за коју се ваљда подразумева да је побожна и православна, у помоћ позива врачару?! Овакву сцену могу да смисле једино они партијаши који су 90-тих постали националисти и почели да иду у цркву.
9) Да се позабавим сад ликом Косте Јовића (Жарко Лаушевић). Тотално промашен лик једног Солунца, чувара српске ратничке традиције, главе једне српске сељачке породице. Прва ствар, Солунац се обраћа сину који је у четницима (српској војсци) речима: ''Ко зна где се смуцаш?!'' Као да је син остао у кафани до зоре, па ето, негде се смуца. Једног сина прекорева јер је у војсци, због другог цмиздри јер иде у рат. Прави Солунац, нема шта. Друга ствар, у једном разговору изговара следеће речи: ''Да нисам чувао главу не би имао овде ко у авлији косу да откује!'' Значи, он се у рату чувао, а не борио за отаџбину, ослобођење и уједињење. Поново скривене и мање скривене антиратне поруке. Солунци (а и четници) у ратове нису ишли опортунистички, да сачувају главу и гузицу и врате се кући, већ су ишли тврдо и бескомпромисно, ако треба и оно највредније - живот - да се да за краља и отаџбину. Али то неко ко је одрастао на причама о ЈНА не може да поима.
10) Банална сцена где жена која се порађа, а има већ две ћерке, каже бабици и свекрви: ''Ако је женско, знате шта треба да радите.'' Вероватно, да уморе бебу. А онда свекрва одговара: ''Да се ја питам, мајке не би ни рађале синове! За шта да их рађају? За рат?'' Укапирали смо.
11) И крешендо, на коме би Бајићу позавидео комплетан ИСИС (Институт за савремену историју Србије) - када Илија током битке на Копаонику упита сељака који бежи: ''Је л' то наша војска?'', а сељак му одговара: ''И једна и друга су наше!'' Благо нама, војске две имамо!
12) Размишљао сам да ли да се бавим историјским истинама и фактографијом, везаним за дешавања у Југословенској војсци и историјске догађаје описане филму, јер су то за Бајића недокучиве висине, али хајде да набројим само пар њих. Вучковић каже Мирку Јовићу: ''Први равногорски корпус се прикључује Јуришном корпусу...'' Није се Први равногорски корпус прикључио Јуришном корпусу него су се две бригаде Првог равногорског корпуса прикључиле Првом јуришном корпусу. Када Раковић набраја ко креће за Топлицу, уместо Милош Марковић каже Миомир Марковић. Када се Први јуришни корпус борио против комуниста на Копаонику била је густа магла, док је у филму сунчано време. Дража Вучковићу каже: ''Ако на Копаонику зауставимо продор комуниста у Србију...'' Опет се у филмском Дражином говору територија Србије ограничава на предкумановску Србију. Убиство Милутина Јанковића (Миладина Бркића) убачено је у време битке на Копаонику (почетак августа). У стварности, Милутин је убијен месец дана раније. Обавезно се наглашава ''да Чича није хтео ни да чује за њега''. У стварности, било је другачије.
13) Текст који се појављује на крају филма нам опет говори да је филм посвећен ''херојству СРПСКОГ НАРОДА који је извео операцију Халијард...''.

Види се да су овај пут Бајић и сарадници мало боље баратали чињеницама него у ''Равној Гори'', али опет, то кад се помеша са елементарним историјским пред(не)знањем и безобразлуком, добијемо ово што смо добили. Пажљивом оку посматрача није промакло пар прикривених паралела са стварним догађајима. Мени лично убиство Миладина Бркића у потоку, али и онај део кад неко од официра каже Бркићу, након што су његови људи претукли Мирка Јовића: ''Под твојим батинама признали би да су убили Краљевића Марка!'' Сећамо се добро из документарног филма ''Заиста отписани'' које је било главно питање током ислеђивања у Гестапоу.

Крајњи утисак је да је ово само још један пропагандни пројекат који за циљ има да подржи и међу Србе расеје и у главе им (ако треба и гебелсовски, на силу) усади тренутни мејнстрим наратив - ''братоубилачки рат'' и ''помирење''. Крајњи циљ тога је наравно - одржање (нео)комунистичке идеологије у животу и одржање потомака у вилама и на функцијама (државним казанима).

Као што већ рече неко изнад, филм је антиратни и античетнички, самим тим и антисрпски.

По несрећи, све ово финансирали су грађани Србије.

Мислим да се „Миомир” односи на Коларевића, а „Марковић” на Милоша Марковића.