[Vlad Alekš]

Штефан Цвајг је 1941. године објавио једну књигу под насловом "Brasilien. Ein Land der Zukunft". Што би се са лакоћом могло превести на српски као "Бразил. Земља будућности". Он је добро знао о чему говори. Побегавши из Аустрије због хитлеризма, прешао је добар део Запада, да би се коначно скрасио у Петрополису. Згрожен Европом и ситуацијом у свету уопште, извршио је самоубиство 1942, али авај, остала му је трунчица наде и она се очигледно звала Бразил. Зашто Бразил? Зато што је довољно удаљен од Европе, зато што је велики, леп и богат, зато што ту има и замбоса и местика и мулата... Последње Кафкино дело се звало једноставно "Америка". Велики Франц није спомињао никакву будућност. Будући да Кафка није истерао ствар до краја, велики Штефан је морао да се појави и да одради оно шта је морало да се одради.
А што се тиче Аргентине, то је већ на неки начин виђено у Чилеу. Пиноче, бато. Али авај, не можеш два пута ступити у исту реку, нити је Пјер Менар могао да напише Дон Кихота. Чикашки момци, који су, пак, били под утицајем аустријске школе економије, јебали су маму мамину Чилеанцима преко Пиночеа. Сад Самарџић може да каже "али економски показатељи...". Па нека иде Самарџић у Чиле и нека живи тамо у неонацизму. Све је повезано, Аустрија је најгора држава у историји света, а све шта вам није јасно пише у књигама. Изволите, па ме питајте.

P.S. Умало да заборавим. Буенос Аирес је главни град Аргентине, а тамо је добар ваздух. Због тога је и Стојадин отишао тамо да сконча. Преминуо је једне снежне јулске ноћи, сањајући да Аргентина бива одбијена за чланство у БРИКС-у...