[Горски штаб 52]

Прочитао сам је одавно, али никако да напишем коју реч.
Пре свега, честитке аутору на, без икакве дилеме, капиталном делу. Када се књига прочита од корице до корице, тек тада се у пуном обиму стекне слика о труду уложеном у стварање овог научног подухвата (од времена потрошеног у архиву до времена потрошеног на терену, прикупљајући фотографије и сведочанства савременика догађаја и њихових потомака). 

Оно што је предност ''Тежине заклетве'' јесте то што је прилагођена за читање и упућеним и оним мање упућеним читаоцима. Сва тематика истовремено светског и грађанског рата на тлу Краљевине Југославије је темељно и прецизно обрађена. Разрађена је проблематика великог броја оружаних формација на тлу једне окупиране државе (у овом случају једног среза) и поглед на сваку од њих кроз правне оквире и установе тадашње државе.
Затим, оно што је централна ствар овог дела, хронолошки је, поштујући принципе научног апарата, обрађен ратни пут Ужичке бригаде Југословенске војске (од почетка отпора, преко формирања чета, батаљона, саме бригаде па Златиборског корпуса, организације позадине, борби против свих непријатеља до одласка у Босанску голготу и слома...).
Мени се посебно допада, и мислим да то свугде треба апострофирати јер од научне обраде тог периода (нео)комунисти беже као ђаво од крста, врло добро обрађен период Ужичке Совјетске Републике. Такође, поред тога ту су и до детаља обрађени многи догађаји који су на овај или на онај начин везани за Златиборски корпус Југословенске војске, као што су ликвидација поручника Милића Рогића, ликвидација капетана Душана Радовића Кондора, ратни пут Златиборског четничког одреда војводе Радомира Ђекића итд.

Па опет, на крају, све горе наведено засенили су, а по мом мишљењу они су и највеће богатство оваквих монографија, биографије и спискови настрадалих људи, јунака, Срба, на које је неправедно бачена вишедеценијска стигма. А у биографијама и на списковима: од официра и подофицира преко војника, обичних редова до цивила, грађанске класе и сељака, свега оног најбољег и највреднијег што је изнедрила, гајила и деценијама стварала српска држава, а што је однето у стихијском налету једне варварске скупине, жедне крви и власти, а вођене најнижим могућим људским поривима. Овакве књиге данас служе да се ми на било какав начин одужимо тим најбољим синовима наше отаџбине, да хиљаде неопојаних душа добију у виду оваквих књига споменик и свећу памћеницу и да се надамо да ћемо се, процесом стварања оваквих дела у многим српским срезовима, полако вратити на пут којим су корачали наши преци - пут ЗАКЛЕТВЕ краљу и отаџбини.

Да не буде да само хвалим, да поменем и ствар која ми се не допада, а што сам аутору и лично рекао. Када сам стигао до поговора, негде током читања помислих како ћу да га позовем да му кажем да је одличан, али онда видех да га је завршио вером у ''помирење''. Поновићу и овде још једном свој став - с тоталитаризмом се не мири. Не зато што то нећемо ми, већ зато што то неће они. Код њих ''помирење'' значи њихов останак на власти и њихов опроштај нама што су нас убијали.

П.С. Да на овом месту, пошто није споменуто, честитам аутору и на организацији парастоса жртвама Ужичке Совјетске Републике. На трибини одржаној након парастоса, пуковник Драган Крсмановић је многобројној публици причао о опасности од заразе вирусом комунизма, о оснивању КПЈ, одвајању комуниста од социјалиста, Дрезденском и Вуковарском конгресу итд, а Дејан Ђерић се надовезао причом о животу Ужичана под влашћу комуниста. Још једном - свака част и само напред.