24-12-2023, 09:57 PM
Српска монархија је пропала оног тренутка када се почела идентификовати са западном :
Тако се двор Обреновића настојао претворити у француски , а Карађорђевића у британски.Западне монархије почивају на површним стварима естетике које су фасцинирале углавном слабе српске карактере уморене тешком прошлошћу властитог народа : дворци ,гардероба , портрети , безбројна послуга , украшени паркови и новац који ће надомјестити моралну празнину.Красе западну круну....
То се јасно могло видјети по начину живота нововијековних српских владара.До те мјере да се преузима чак и језик при свакодневном говору (нпр.француски код Обреновића и Петровића).Као неки "виши ниво европске културе".
Посљедице су наручито биле кобне по српске принчеве - будуће владаре (краљ Петар II и краљ Александар Обреновић).Који се нису учили најважнијим српским врлинама које су увијек биле неопходне за опстанак државе на суровом Балкану.
Њихов образовни програм говори да су њихови старатељи ( кнез Павле или Намјесништво 1889) сматрали да је наступило вријеме апсулутног мира за српску државу и да будућем српском владару не требају више оштроумност и прагматичност , већ елоквенција и бонтон.
Нажалост , на Балкану не постоји мир , већ само примирје.
Ако знамо да су родоначелници четири српске династије , у најранијој младости , били потпуно емотивно зреле личности -способне да се носе са проблемима тадашњег суровог и тешког живота, онда нам је јасна њихова храброст преузимања одговорности за читав један народ и његову судбину.
Уљуљкан у новонастало српско благостање , скупо плаћено на бојном пољу , српски принц постаје малодушан ,страшљив, неспособан за било какву самосталну одлуку и резоновање.Без амбиције и спознаје о величини и тежини своје улоге на српском трону.
Јер није учен да развија прекинуте вриједности старе монархије из доба Немањића , већ да наставља туђе које су се континуирано развијале на западу у потпуно другачијем религијском контексту.
Тако се двор Обреновића настојао претворити у француски , а Карађорђевића у британски.Западне монархије почивају на површним стварима естетике које су фасцинирале углавном слабе српске карактере уморене тешком прошлошћу властитог народа : дворци ,гардероба , портрети , безбројна послуга , украшени паркови и новац који ће надомјестити моралну празнину.Красе западну круну....
То се јасно могло видјети по начину живота нововијековних српских владара.До те мјере да се преузима чак и језик при свакодневном говору (нпр.француски код Обреновића и Петровића).Као неки "виши ниво европске културе".
Посљедице су наручито биле кобне по српске принчеве - будуће владаре (краљ Петар II и краљ Александар Обреновић).Који се нису учили најважнијим српским врлинама које су увијек биле неопходне за опстанак државе на суровом Балкану.
Њихов образовни програм говори да су њихови старатељи ( кнез Павле или Намјесништво 1889) сматрали да је наступило вријеме апсулутног мира за српску државу и да будућем српском владару не требају више оштроумност и прагматичност , већ елоквенција и бонтон.
Нажалост , на Балкану не постоји мир , већ само примирје.
Ако знамо да су родоначелници четири српске династије , у најранијој младости , били потпуно емотивно зреле личности -способне да се носе са проблемима тадашњег суровог и тешког живота, онда нам је јасна њихова храброст преузимања одговорности за читав један народ и његову судбину.
Уљуљкан у новонастало српско благостање , скупо плаћено на бојном пољу , српски принц постаје малодушан ,страшљив, неспособан за било какву самосталну одлуку и резоновање.Без амбиције и спознаје о величини и тежини своје улоге на српском трону.
Јер није учен да развија прекинуте вриједности старе монархије из доба Немањића , већ да наставља туђе које су се континуирано развијале на западу у потпуно другачијем религијском контексту.