[Бенито]

Што се тиче политичких покрета, Свака шуша има неки свој политички покрет. И он је и председник и члан и активиста тог покрета. Ти политички покрети су с....ње к...цу. То што Драгаш и други сами оснују покрет и сами себе прогласе за председника тог покрета или са двоје комшија непије воду...Пај сад има ју тјуб канал...Па свако има ју тјуб канал

Нити један од тих политичких покрета, нема ни 5 активних чланова. Могу у кафићу за један сто да седну.

Прво и једино Србија нема озбиљну патриотску десницу. Српска десница не постоји у Србији. Причам о озбиљном нивоу да има 100 хиљада чланова,у сваком месту просторије, одборе, председништво нити једна.

Србија као Америчка колонија иде на двопартијски већински доминантни  систем, који у суштини немења ништа себ борбе за власт и функције.

1. Републиканци- Десница ближе центру, комунисти-националисти, лајт патриоте, борци, ветерани, крајишници, југо патриоте, титоисти, југоносталгичари  и малко левица и мало сорошевци попут Ане Брнабић, Негро Дубравке итд.

2. Демократе- Екстремно леви либерали, либерали, анархисти,  левичари, антифа, либерално леви комунисти, геј алијансе,  зелени, еколошки покрети, црвени, нво, чланиви западних агентура..

Тако да Вам је само тај избор, остало је само коме ће се царству приклонити.

Има логике ово шта си написао за двопартијски систем. А зар није тако суштински још од формирања политичких партија у Србији?
Српску напредну странку су чинили младоконзервативци ослоњени на Аустроугарску, док су Народну радикалну партију основали следбеници Светозара Марковића ослоњени на руски социјализам и анархоидно самоуправљање. То је тако изгледало 1881. године, а овако изгледа 2023...

Три странке су основане 1881, а не две. 
Неупоредиво је ово данас са тим. 
Овде је поента у четири странке, а не две како је навео Мекензи. Мора он то још мало да проучи. Дакле, то нема никакве везе са англосаксонским партијским животом који је формиран у Британији, а после пренет у САД, где доминирају две велике странке.
Код нас покушавају да уведу систем који су обично уводили у колонијама или тзв зависним режимима. Најбољи је пример Немачке, после Другог светског рата.
Формирају се две велике странке, једна на левици, а друга на десници, са нагласком да су и њихови програми, а и руководства строго у складу са спољнополитичким потребама САД. Пошто ниједна од те две групације, због отпора макар @0-15% становништва не може да узме надполовичну већину, формирају се још две мале странке, тзв "штака странке", на оба пола. Тако се, у складу са резултатима пре свега тих малих странака, добија и већина на изборима. Суштина је да се спољнополитичка агенда никада не промени.
У овом нашем данашњем случају, управо то видимо. Хил је успео да формира две велике групације на два пола политичког спектра, са по две мање странке које их подржавају, једне СПС, а друге НАДА. Оно што је Овај успео је да у тај коловрат убаци још једну групацију ради заштите својих политичких и свих других интереса.