[Ђорђе Ивковић]

РАЗВОЈ АУТОШВИНИЗМА У СРБА НА ПРИМЕРУ ЈЕДНЕ ДИНАСТИЈЕ 
/НАП: Радна или "пилот" верзија/

"Одлазак из куће без земље"
Новак Прибићевић

Светозар Прибићевић

  (https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?ID=50294)
Дарко Гавриловић  ВРЕМЕ ПОЛИТИЧКОГ САЗРЕВАЊА СВЕТОЗАРА ПРИБИЋЕВИЋА 1875-1905 )

Светозар Прибићевић (Костајница, 1875 - Праг, 1936) је најкориснији хрватски идиот.

Привржени су му били, пре свега, Срби из Хрватске, код којих је успео да створи чврсто упориште и изгради ауторитет који му је омогућавао да се, све до пред крај политичке каријере, с пуним поверењем ослања на тај део српског народа. О томе најбоље сведоче резултати парламентарних избора на којима су се централни делови српског етничког простора у Хрватској – Лика, Банија, Кордун, западна Славонија, опредељивали за Демократску, односно Самосталну демократску странку.

Његов развојни пут ишао је завојитим стазама од ватреног србинства до јаросног антисрбијанства. Светозар Прибићевић је драматичан пример политичког слепила, националне дегенерације, трибалног непотизма и  мегаломанске амбиције. Речју, Прибићевић је парадигма аутошовинизма.

[i]Светозар Прибићевић као огорчени противник хрватско српске нагодбе[/i]

Задојен снажним српским идејама Милутин Прибићевић дао је сину име по Светозару Милетићу. У том духу започео је своју политичку каријеру.
file:///C:/Users/batai/Downloads/461-Article%20Text-737-1-10-20130402.pdf

Овако Прибићевић у младости:

»Слога или споразум може бити ондје, гдје свака страна може од својих интереса жртвовати, гдје може попуштати, слоге може бити између Нијемаца и Маџара, који су се погодили, како ће власт подијелити, што их је запала, те су ту слогу прозвали дуализам, слога би се могла покушати између Нијемаца и Чеха, јер их на њу упућују животни њихови интереси итд. [i][b]но између Хрвата и Срба не може бити говора о слози[/i][/b]«. (1897 г )

Хрватска опозиција колеба се још увијек између реализма младе хрв. генерације и старчевићанске догматике старијих. А ова догматика буквални је хрв. превод с оригинала мађарског. Њезина је садржина основана на држ.-правном гледишту, које је по свом извору аристократско, по својим средствима антикварно-политичко, а по својим циљевима ултра-шовинистичко. И као што мађ. држ. правна теорија утапа немађарске народе у јединствени политички народ мађарски, тако и хрв. држ. правно гледиште брише српски народ, да га упије у пол. народу хрватском.“

Светозар Прибићевић, Нови Србобран, 3 / 5 (18). 1 1905,

Истовремено, Стјепан Радић, Светозаров друг и политички саборац из младости:
 

[b]„...на све Хрвате и на све Србе, а[/b][b] не само на Хрвате и на православне у банској Хрватској. Сви православни у Банској[/b][b] Хрватској нису наиме пориетлом Срби, Срби су само Сриемци.“[/b]

Због оваквог става према Србима дошло је до његовог дугогодишњег разлаза са Прибићевићем, који је у „Новом Србобрану“ правилно оценио да се „програм сељачке странке не обазире на српско питање“ и да је „главна ствар у том, да ли Хрвати мисле водити рачуна о посебним српским тежњама, које су основане на свијести српског народа у својој посебној народној личности, на љубави српског народа према свом народном имену.“ Међусобна оптуживања Прибићевића и Радића наставила су се и током 1905. године, а у једном од својих одговора Радићу, Прибићевић одлично анализира „Стипин заокрет“:

„...његово приближавање Франку, јер тврди да су у Србији Срби, а у Хрватској да нису баш Срби, али кад се они због вјере зову Србима, не треба их у томе сметати. Стипица је издао начело јединства хрватског и српског народа, којему је био склон од 1898.“

Нови Србобран, 183 / 31.8 (13.9) 1905

Две недеље касније формирана је "хрватско-српска коалиција".

[i]Светозар Прибићевић као последњи патриота Монархије[/i]

Иако је престолонаследникову насилну смрт изазвао само један човек, и то човек који се изјашњавао као Србо-Хрват, из организације која није била само српска и која није носила ничег анти-хрватског, у очима хрватским злочинац је био цео српски народ, па су се они свом жестином  оборили на његове представнике, позивајући чак на обрачун са српством у Хрватској. Мета њихових вербалних напада био је и сам Светозар Прибићевић, српски првак, као и цела породица Прибићевић.
Хрватски историчар Богдан Кризман забележио је једну информацију, добијену од инжењера Богдана Шафарића: маја или јуна 1915, када се Б. Шафарић налазио у Загребу, у својству официра 25. домобранске пешачке пуковније, човек који се представио именом Светозара Прибићевића дошао је у ађутантуру да се пријави као ратни добровољац. Његов захтев је прихваћен, он је положио заклетву и добио свој ратни распоред.

[i]”...[/i][i]Молећи овај сабор Ваше Величанство, да у данима тешке борбе за велику будућност благоизволи примити премилостиво овај израз вјерности и патриотскога настојања цјелокупнога народа нашега, живо жели, да Бог милостиви штити, одржи и очува Ваше Величанство, узвишену краљицу, пријестолонасљедника и цијели владалачки дом, како би дивном снагом, која Ваше Величанство краси, могло вријеме мира употребити за пробитак својих народа оном краљевском милошћу и љубави, коју из сваке ријечи Вашег Величанства Ваши народи са усхитом осјећају као навјештај сретне будућности.[/i]

[i]Бог штити Ваше Величанство и прејасни владалачки дом!”[/i]

[b]У Загребу, дне 9. ожујка 1917.[/b]
Сабор краљевина Хрватске, Славоније и Далмације«

[i]Светозар Прибићевић у транзицији из патриоте Монархије у српског патриоту[/i]

Остале су запамћене његове речи изговорене у истом Сабору већ 17. децембра 1917. које сведоче о Прибићевићевој лукавости:

[i]„Ми морамо бити на чисто с тим, да је народна коцентрација само једно[/i][i] [/i][i]средство за нашу политику, да би концентрација имала да буде само једна метода и једна[/i][i] [/i][i]тактика, јер може бити и друге тактике, друге методе у нашој политици, методе подјеле[/i][i] [/i][i]улога и у нашој јавности није још расправљено питање, да ли је боља метода подјеле улога[/i][i] [/i][i]или метода концентрације.“[/i]

(Софија Божић БРАЋА ПРИБИЋЕВИЋ У ВЕЛИКОМ РАТУ [u]https://www.arhivvojvodine.org.rs/zbornici-radova/3mk/SofijaBozic.pdf[/u] )

Како се Хабзбуршка монархија ближила крају, бројећи последње дане, тако је Прибићевић иступао све отвореније у улози борца за југословенско уједињење. Прилика за предузимање конкретних потеза у том правцу указала се када је основано политичко представништво Словенаца, Хрвата и Срба у  Аустроугарској, Народно веће.

На седници Хрватског сабора 29. октобра 1918., поново је баш Светозар Прибићевић поднео предлоге прихваћене претходног дана на седници Средишњег одбора, додајући да се они не темеље на принципу легитимитета, него на начелу народног самоопредељења, те да се, у смислу тих предлога:

[i][b] [/i][/b][i][b]„...наша независна потпуно суверена држава протеже на читавом нашем народном[/i][/b][i][b] [/i][/b][i][b]територију од Соче тамо до Солуна“[/i][/b]. 

Прибићевићев предлог прихваћен је једногласно, а затим је Сабор признао врховну власт Народног већа, на чему је први човек Хрватско-српске коалиције, такође, инсистирао претходног дана.

[i]Светозар Прибићевић као велико-србијански прозелит[/i]

Србија је била утолико достојнија поверења јер је, према Светозару Прибићевићу, [i]“могла, да је хтела, можда и са[/i][i] [/i][i]много мање жртава решити питање нашега народног уједињења, да га је хтела[/i][i] [/i][i]решити у ужем смислу”[/i]. Под решењем у “ужем смислу” С. Прибићевић је подразумевао обнављање предратне Краљевине Србије или, пак, уједињење српског народа којим би били искључени Хрвати и Словенци. Будући да се није одлучила за ову парцијалну варијанту већ за уједињење “цјелокупног нашег троименог народа”, Србија је “претрпјела највеће муке и патње, које позна историја [...]”

[i]“[/i][i]...[/i][i]проста [/i][i]је [/i][i]обмана[/i][i] [/i][i]народа, да се с Радићевом[/i][i] [/i][i]странком може консолидовати јединство народа[/i][i] [/i][i]и државе”, као и да “ко двадесет година као Радић заступа идеју, да су[/i][i] [/i][i]Хрвати народ сасвим различит од Срба и да хрватски суверенитет мора[/i][i] [/i][i]доћи до израза не заједно са српским, него сасвим независно од њега, тај[/i][i] [/i][i]не може,[/i][i] [/i][i]одједаред, преко ноћи, постати сарадник на послу консолидације[/i][i] [/i][i]јединства”[/i].

И годину дана касније, после закључивања радикалско-радићевског споразума, Прибићевић је наглашавао:

[i][b]“[/i][/b]Стјепан Радић[i][b] никад у своме животу није одржао ниједан споразум!”[/i][/b]

[i]Светозар Прибићевић као хрватски прозелит[/i]

Током 1927. године Светозар Прибићевић је интензивирао стигматизацију свих политичких потеза који су повлачени у Београду.  Вукићевићеву владу звао је “србијанском”, владом “чисте и неприкривене хегемоније” и демагошки “упозоравао”: “Политика која се води из Београда мора бити за свакога једнака. Не смије држава да за један крај буде мати, а за други маћеха”.  Прибићевић се рапидно приближавао основној тези хрватских национал-шовиниста, лансираној већ у првим данима по ослобођењу – тези о великосрпској хегемонији. Вођа западних Срба се за две године како је изгубио власт до те мере изобличио и похрватио да је постао већи Хрват од Радића. Ишао је тако далеко да је од Срба у бившој Аустро-Угарској стварао засебан политички народ, кога је одвајао од браће Срба из Краљевине Србије. Почео да намеће тезу да различити крајеви или различити делови народа једне државе могу имати и различите спољнополитичке  интересе, те да, приликом доношења аката којима се регулишу односи с иностранством, треба имати одобрење управо оног краја, односно дела народа који ће најнепосредније сносити последице тог чина.

Другим речима, сваки део народа треба да се поведе за својим партикуларним интересима, до отцепљења. 
Колико је некада био екстреман и силан у односу на Хрвате, хапсећи њихове вође, сада је с истом жестином нападао Србијанце.
Као што се раније представљао као најбољи познавалац Хрвата, сада се сматрао најпозванијим у критици Србијанаца. Био је радикалнији, рекосмо, и од самог Радића, који није морао да преваљује преко усана тако оштре речи.

[i][b]"Србијански режим је најгори, најпокваренији и најнедостојнији режим под небеским сводом"[/i][/b]. - С Прибићевић

[i]
Светозар Прибићевић као морална громада[/i]

Његово полазиште било је да земљом влада “политичка банда” – ружна и непримерена синтагма којом је етикетирао политичаре из Србије – која је завела систем неједнакости или, другим речима, систем тзв.[i][b]  “великоср[/i][/b][i][b]бијан[/i][/b][i][b]ске хегемоније”[/i][/b]. Непрестано се надмећући са политичарима из Србије, Прибићевић је увелико прелазио границе доброг укуса, олако се служећи нетачним информацијама (реч "лаж" нећемо употребити). На промотивном збору СДК у Загребу 22. јануара 1928. у свом говору образложио потребу заједничког фронта [i]"цивилизованог света" против Београда, у којем се управљачи понашају као "варвари"[/i].

Да би подвукао ту антисрбијанску линију, омаловажавао је допринос српске војске за ослобађање земље, тврдећи да су у томе подједнако учествовали и "југословенски" добровољци, чија је снага, по њему, била једнака целокупној снази српске војске, па ако Србијанци говоре о Кајмакчалану, "онда је он и наш" Тако је, на пример, пласирао податак (у истом говору у Загребу 22. јануара 1928) да је на Солунском фронту било 28.000 југословенских добровољаца и још само толико бораца српске војске. Уосталом, говорио је:

[i][b]"Колико кошта та ваша српска крв, па да је платимо!"[/i][/b]

На ову неподношљиво циничну тврдњу Светозара Прибићевића, с правом је огорчено реаговао Станислав Краков:

“[i]...[/i][i]И данас када сви народи славе своје ратне победе као народне светиње, данас када[/i][i] [/i][i]славе победе и они који их немају, данас сваки политичар у Краљевини Срба, Хрвата и[/i][i] [/i][i]Словенаца, кога скину са власти, као први одјек своје повређене амбиције баца се погрдом[/i][i] [/i][i]на Кајмакчалан и кајмакчаланске гробове.[/i][i]..[/i][i]Зар још икада прочитасмо говор кога Алзашанина у коме се подсмехнуо битци на Марни[/i][i] [/i][i]или крвавом Вердену?[/i][i] З[/i][i]ар толике године искушења целог једног народа, зар толика просута крв, зар мучеништво[/i][i] [/i][i]и смрт стотина хиљада не дају право да затражимо поштовање оног што и дивља[/i][i] [/i][i]племена поштују, да затражимо мир нашој Голготи и нашој прошлости? ...Да ли се у Београду или у Загребу унео у политику Кајмакчалан? Да ли смо се ми икада[/i][i] [/i][i]подсмехнули вешалима босанских мученика,[/i][i] [/i][i]интернирању Срба из Војводине? Да ли смо[/i][i] [/i][i]ми и једном били мародери?[/i][i]![/i]”

Политички преображај вође Срба у Хрватској, Светозара Прибићевића, од сарадње са србијанским странкама до сарадње с Радићем, доживљен је у Србији болно. У Београду, на централном тргу, организован је протестни митинг, на којем су Прибићевића бранили припадници организације југословенских интегралиста, "Орјуне" и њен челник Добросав Јевђевић, потоњи четнички војвода.
У време освајања Кајмакчалана 1916. године, "југословенских" добровољаца није ни било на Солунском фронту. Не могавши да демантује такве чињенице, Прибићевић је нешто касније изјавио да му је циљ био да докаже да...

"Кајмакчалан припада свима, а не само Србији, а ко тако не мисли "ставља се на чисто освајачко гледиште".

Колико је Прибићевић отишао далеко у свом новом хрватском домољубљу и слепој мржњи на Србијанце може да илуструје његова оцена будућег поглавника најодговорнијег за геноцид над његовим родом:

[i][b]”Анте Павелић је умерени политичар, жртва диктатуре Краља Александра” - [/i][/b](С. Прибићевић “Диктатура краља Александра”)

[i]Светозар Прибићевић, до последњег даха[/i]

Пред смрт, у избеглиштву, Светозар прибићевић признаје да је био аустроугарски велеиздајник, као и брат му Милан. Истицао је коректан поступак аустроугарских власти према ухапшеницима у "Велеиздајничком процесу", насупрот бруталности југословенског режима према политичким противницима, укључујући и њега самог.

»Треба уважити, да су оптужени Срби заиста водили антидржавну пропаганду, да су и срцем и душом, а неки и јавним својим радом, заиста били велеиздајници, да је револуционарни статут Милана Прибићевића о савезној југословенској федеративној републици заиста постојао, да су неки оптужени знали за тај статут и да је он имао да служи као база њихове акције, и да је све то са гледишта тадашњег кривичног закона заиста представљало велеиздају.«

Пред смрт, Светозар Прибићевић је из избеглиштва 1933. упутио знаменито [i]Писмо Србима[/i]
[u]https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/3328550-sta-je-vodja-srba-iz-hrvatske-porucivao-srbiji-1934-ili-dogovor-s-hrvatima-ili-katastrofa-za-oboje[/u][u])[/u] 

“...Ја сам особно за државну заједницу Срба, Хрвата и Словенаца, која би се оснивала на начелима једнакости и правде, како то траже загребачки закључци /= Пунктације/ од 7. студенога 1932. Сматрам да хрватско питање треба тако ријешити да се у оквиру државне заједнице осигура хрватска држава...  Али, као човјек слободног духа и као истински демократ, [b]ја морам изјавити да би Срби морали поштовати и признати вољу Хрвата и одлуку чак и у случају кад би се они изјаснили против сваке заједнице са Србима[/b], а за своју потпуну и неограничену самосталност ... Не могу замислити ни за један час ту могућност, да Срби ратују са Хрватима зато, што ови неће да живе заједно с њима, да Срби огњем и мачем наметну Хрватима заједничку државу. Такво држање осрамотило би Србе за сва времена као насилнике и угњетаче, а с друге стране не би било никакво дефинитивно решење проблема, јер би Хрвати употребили прву згодну прилику, први међународни сукоб, да такву наметнуту државну заједницу оборе. И зато је најбоље, најмудрије и најправедније што Срби у питању односа према Хрватима могу да учине, да им пруже бели лист, да на њему испишу своје захтеве. Сваки други пут и решење значило би вечите међусобне трзавице, сукобе и ратове, који би на крају крајева свршили катастрофално за обоје.

Подсетићемо, ово је писао исти онај Прибићевић који је био једна од главних препрека давања пуне слободе хрватском опредељењу, односно ампутацији Хрватске. Питање у вези "белих листова" је и зашто Прибићевић не препоручује исти поступак Хрватима - да Србима пруже бели лист, да на њему испишу своје захтеве?
У изгнанству, Светозар Прибићевић живио је прво у Прагу, 1932. се преселио у Париз, и умро је у Прагу од рака на плућима 1936, у скоро навршеној 61-вој години живота. На погребу у Прагу истицао се између осталих и вијенац забрањене Комунистичке партије Југославије, због његове антифашистичке борбе у емиграцији. На црвеној траци било је исписано: „Борцу за Демокрацију — КПЈ.“


Спомен плоча Светозару Прибићевићу тамо где Срба више нема

Премда је умро неке четири и по године прије Хитлеровог напада на Југославију, Светозар Прибићевић је добро припремио своје људе. Његове присташе у Банији, на Кордуну и у Лици смјеста су листом приступиле Народно- ослободилачкој борби. Године 1944. био сам дописник цјелокупне америчке штампе при Врховном штабу у Дрвару, а са мном је био дописник цијеле енглеске штампе. У мају те године у Дрвару Тито је казао нама двојици у интервјуу за америчко-енглеску штампу, да „је Самостална демократска странка практички, у својој цјелини, вођена већином својих вођа, приступила народно-ослободилачком покрету на самом почетку“. (Овај интервју је објављен и на српскохрватском у књизи „Јосип Броз Тито, Борба за ослобођење Југославије“, Култура, Београд, 1944.)

Кости Светозара Прибићевића пренијете су 1968. о државном трошку из Прага и сахрањене у породичној гробници у Београду. У исто доба подигао сам му спомен-плочу на брду Св. Духа у породичном селу Главичанима недалеко Двора на Уни. На ковчегу у Београду био је и вијенац Предсједника Републике, са златним словима на црвеној траци: „Јосип Броз Тито — Светозару Прибићевићу“.

Стојан Прибићевић

Сахрањен у "породичној гробници у Београду"?! Чињеница да породична њихова гробница није у завичају већ у Београду упечатљиво говори о резултату политике за коју су се Прибићевићи генерацијама борили. Не знамо за кога је то већа казна - за Светозара Прибићевића који је Београд толико мрзео или за Београд.                                                                                                      
Stojan Pribićević Poznati Banijci: Braća Pribićevići - Svetozar Pribićević
https://banija.rs/banija/14109-poznati-b...cevic.html
Ма колико бранио Анту Павелића и народ хрватски, то није омело ни Анту Павелића ни народ хрватски да изврше покољ над родом Прибићевића.

Бачко село Кишкер године 1922. добија назив Прибићевићево по Светозару Прибићевићу. Овај назив ће се задржати до 1933. године, када је замењено називом Бачко Добро Поље.
Данас, у етнички очишћеној Хрватској, постоји награда[i]  Српског народног вијећа[/i] (СНВ) [i][b]"Светозар Прибићевић" за унапређење хрватско-српских односа[/i][/b].