21-02-2024, 07:47 PM
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: „ОВАЈ ЋЕ НАМ БРАТ ОТИЋИ У РАСКОЛ“!
Целу годину 1977-78. провео је као стипендиста на језуитском „Ostkirchliches Institut Regensburg“, код познатог унијопромотера Алберта Рауха, мада је и мимо тога стекао језуитско-папски менталитет, који се огледа и у схватању „неизгладивости свeштенства“ (character indellibilis). Године 1977–78. био је професор у Призренској богословији (где га је, договорно са Еп. Стефаном примио Еп. Павле, да се не би враћао у Крку, коју је самовољно напустио). После само једну годину (а имао је наставничког дара) отишао је ван Космета у Ман. Црну Реку, где је остао 1978–91, одакле га је Еп. Павле предложио Сабору за Епископа; 23. јуна 1991. г. буде изабран, хиротонисан и устоличен за Епископа Рашко-Призренског у Призрену. Из Призрена је, услед НАТО-окупације и шиптарског насиља 1999. г. и нарочито Погрома над Србима 2004. г, прешао са седиштем у Манастир Грачаницу и ту је надаље остао за стално.
Овде су почеци Артемијевог несувислог „зилотизма“ и маније против екуменизма, за коју „јерес“ је почео да оптужује читаву Светосавску Цркву Српску, па и свог Епископа, затим и Патријарха Свјатјејшег Павла. (Кад сам му нешто касније доставио превод „Свештени Канони Цркве“ и рукопис Св. Аве Јустина „Записи о Екуменизму“, где овај нови Свети Отац Цркве јасно износи Православни Богочовечански Икуменизам, насупрот лажних екуменизама римоцентричног и женевског, Артемије се никада није на то ни осврнуо; слушао је само своје суфлере, медиокритете у Православном богословљу и клеветнике свих и свега што није „по слици и прилици“ њиховој и новог им идола „Аве Артемија“. Говорили су он и они: „Један је Артемије!“ Овај култ личности прати га, нажалост, и до данас и одводи га у све дубљи раскол са читавом Српском и Православном Црквом у васељени. Већ од године 2002. па надаље Патријарх Павле је пророчки говорио Еп. Жичком +Хризостому: „Овај ће нам Брат отићи у раскол“!
Владика Атанасије Јевтић
Целу годину 1977-78. провео је као стипендиста на језуитском „Ostkirchliches Institut Regensburg“, код познатог унијопромотера Алберта Рауха, мада је и мимо тога стекао језуитско-папски менталитет, који се огледа и у схватању „неизгладивости свeштенства“ (character indellibilis). Године 1977–78. био је професор у Призренској богословији (где га је, договорно са Еп. Стефаном примио Еп. Павле, да се не би враћао у Крку, коју је самовољно напустио). После само једну годину (а имао је наставничког дара) отишао је ван Космета у Ман. Црну Реку, где је остао 1978–91, одакле га је Еп. Павле предложио Сабору за Епископа; 23. јуна 1991. г. буде изабран, хиротонисан и устоличен за Епископа Рашко-Призренског у Призрену. Из Призрена је, услед НАТО-окупације и шиптарског насиља 1999. г. и нарочито Погрома над Србима 2004. г, прешао са седиштем у Манастир Грачаницу и ту је надаље остао за стално.
Овде су почеци Артемијевог несувислог „зилотизма“ и маније против екуменизма, за коју „јерес“ је почео да оптужује читаву Светосавску Цркву Српску, па и свог Епископа, затим и Патријарха Свјатјејшег Павла. (Кад сам му нешто касније доставио превод „Свештени Канони Цркве“ и рукопис Св. Аве Јустина „Записи о Екуменизму“, где овај нови Свети Отац Цркве јасно износи Православни Богочовечански Икуменизам, насупрот лажних екуменизама римоцентричног и женевског, Артемије се никада није на то ни осврнуо; слушао је само своје суфлере, медиокритете у Православном богословљу и клеветнике свих и свега што није „по слици и прилици“ њиховој и новог им идола „Аве Артемија“. Говорили су он и они: „Један је Артемије!“ Овај култ личности прати га, нажалост, и до данас и одводи га у све дубљи раскол са читавом Српском и Православном Црквом у васељени. Већ од године 2002. па надаље Патријарх Павле је пророчки говорио Еп. Жичком +Хризостому: „Овај ће нам Брат отићи у раскол“!
Владика Атанасије Јевтић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М