[Митић]

Писац Српског књижевног зверињака, хронике књижевног живота Београда и Србије друге половине двадесетог века, Радован Поповић цитирао је ироничну примедбу Душка Радовића после боравка у Њујорку. Тамо се срео са Јосифом Бродским коме су се многи писци из Београда жалили да су прогоњени у Југославији. Међутим, закључује са запрепашћењем Радовић, на том списку су били све сами државни писци! Неговали су фаму о својој „прогоњености“ не би ли прикрили јавне и тајне официјелне везе у које су били укључени. Имали су утицај на постављања уредника у културним рубрикама и на успех или неуспех каквог писца.

Иницијација је била немогућа без њиховог миропомазања. Без њихове подршке они који су желели да постану признати писци, могли су, како је једном приметио Ћосић, да пишу и бацају своје текстове у «понор времена». Правили су и усмеравали главне темељне токове у култури, мало шта се аутентично развијало. Утицали су на додељивање награда, расподелу новца из фондова, креирали позоришне репертоаре. Све им је било на изволте, жене поготову, многе су каријере започињале у њиховим креветима.

За цео период педесетих, шездесетих, седамдесетих, Радован Поповић тврди „то је био један куплерај“. Преотимали су једни другима жене, ускакали једни другима у брачне кревете, преко кревета добијали и давали стипендије, од љубавница правили књижевнице и новинарке, имали су „своје“ новине, часописе, емисије… Било је забавно слушати их са којом опседношћу и озбиљношћу препричавају своја освајања и откривају и оцењују љубавне вештине и капацитете љубавница. Били су као Форсајти, каже Поповић – између себе су се оговарали, намештали, а збијали редове када их неко са стране нападне. Заговарали су високе политичке принципе и безусловну толеранцију, али, само за себе.

https://www.danas.rs/kultura/neistomislj...izdajnici/