30-04-2024, 10:33 PM
Овде је потребно дати објашњење како је вршено бомбардовање.
Већ смо написали да "тепих бомбардовање" не постоји као дефиниција.
Током Другог светског рата већина бомби које су коришћене су биле обичне, просте, или како их данас зову глупе бомбе.
Крајем рата је развијено и коришћено неколико типова вођених бомби, али то је у укупној количини била потпуно занемарљиво. Савезници нису стигли да их користе у Европи, тек против Јапана.
Постојала су два главна начина да се бомбе баце на циљ. Један је био из обрушавања и био је врло прецизан. На пример чувена Ју-87 Штука је била бомбардер за обрушавање. Мана оваквог начина је била што је бомбардер морао да се спусти ниско да би дејствовао, мала носивост и отежано групно дејство.
Американци су ово користили свега пар пута у Југославији, из авиона П-38. У случају једног напада на Плоешти су имали огромне губитке од румунских ловаца, па и не чуди што су одустали од тог начина. Обично је авион носио по једну бомбу.
Друга начин бомбардовања је био из хоризонталног дејства. За то је била потребна нишанска справа. Американци су имали одличан Норденов нишан, практично балистички рачунар у који су уношени подаци лета и преко кога је управљано бомбардером у завршној фази. Уређај је имао и свој мане, нпр утицај ветра на мањој висини није било могуће проценити.
Коришћени су и радарски нишани који су омогућавали дејство и по облачном времену.
Овај начин је нудио бројне предности за масовну примену. Било је могуће дејство у већим групама. Искусније нишанџије су стављане напред и остали су пратили место одакле су они дејствовали. Прецизност је варирала доста. Понекад је било могуће остварити одличне поготке. Али у пракси, на пример почетком 1944. године је свега 25% бачених бомби падало у кругу од 600 метара од циља.
Носивост бомбардера је зависила од типа и од даљине на коју су ишли. У случају Балкана, амерички бомбардери Б-17 и Б-24 су могли да носе по 6.000 фунти - 3 кратке тоне (2,7 метричких тона).
Следеће је тип бомби које су коришћене.
Американци су користили неколико стандардних.
500 фунти (227 кила)
1000 фунти
2000 фунти
запаљиве, на бази белог фосфора
фрагментационе (свежањ мањих бомби, слично као касетне данас).
Било је још подешавања, нпр који је тип упаљача (колико је успорен), који размак између отпуштања бомби итд.
Настављам мало касније...
Већ смо написали да "тепих бомбардовање" не постоји као дефиниција.
Током Другог светског рата већина бомби које су коришћене су биле обичне, просте, или како их данас зову глупе бомбе.
Крајем рата је развијено и коришћено неколико типова вођених бомби, али то је у укупној количини била потпуно занемарљиво. Савезници нису стигли да их користе у Европи, тек против Јапана.
Постојала су два главна начина да се бомбе баце на циљ. Један је био из обрушавања и био је врло прецизан. На пример чувена Ју-87 Штука је била бомбардер за обрушавање. Мана оваквог начина је била што је бомбардер морао да се спусти ниско да би дејствовао, мала носивост и отежано групно дејство.
Американци су ово користили свега пар пута у Југославији, из авиона П-38. У случају једног напада на Плоешти су имали огромне губитке од румунских ловаца, па и не чуди што су одустали од тог начина. Обично је авион носио по једну бомбу.
Друга начин бомбардовања је био из хоризонталног дејства. За то је била потребна нишанска справа. Американци су имали одличан Норденов нишан, практично балистички рачунар у који су уношени подаци лета и преко кога је управљано бомбардером у завршној фази. Уређај је имао и свој мане, нпр утицај ветра на мањој висини није било могуће проценити.
Коришћени су и радарски нишани који су омогућавали дејство и по облачном времену.
Овај начин је нудио бројне предности за масовну примену. Било је могуће дејство у већим групама. Искусније нишанџије су стављане напред и остали су пратили место одакле су они дејствовали. Прецизност је варирала доста. Понекад је било могуће остварити одличне поготке. Али у пракси, на пример почетком 1944. године је свега 25% бачених бомби падало у кругу од 600 метара од циља.
Носивост бомбардера је зависила од типа и од даљине на коју су ишли. У случају Балкана, амерички бомбардери Б-17 и Б-24 су могли да носе по 6.000 фунти - 3 кратке тоне (2,7 метричких тона).
Следеће је тип бомби које су коришћене.
Американци су користили неколико стандардних.
500 фунти (227 кила)
1000 фунти
2000 фунти
запаљиве, на бази белог фосфора
фрагментационе (свежањ мањих бомби, слично као касетне данас).
Било је још подешавања, нпр који је тип упаљача (колико је успорен), који размак између отпуштања бомби итд.
Настављам мало касније...