[Mekenzi]

ИЗОБЛИЧАВАЊЕ ЗА ГРЕХ СВЕШТЕНИКА И ЕПИСКОПА – ПОДВИГ?


Међу православним хришћанима има људи, посебно на интернету, који замишљају да је њихова улога да изобличавају за грехе све око себе, посебно свештенике и епископе Цркве. Они ово своје деловање искрено сматрају за подвиг очувања вере, за духовну борбу која је угодна Богу? Да ли је заиста и тако? Ево шта говоре светитељи Пајсије Светогорац и Арсеније Пароски.


Свети Пајсије Светогорац:

„Једном приликом у аутобусу, нека жена говорила је против свештеника. Пустио сам је да каже све што има, а када је завршила рекох јој: ‘Ми од свештеника захтевамо много тога, али Бог њих није са падобранима спустио са Неба. Они су људи и имају људске слабости. А можеш ли ти мени сада нешто да кажеш? Какво дете може да роди једна мајка нашминкана као ти, са ноктима као у јастреба; како ће да га васпитава? А ако то дете још постане свештнеик или калуђер, какав ће то свештеник или калуђер да буде?’ Сећам се, неком другом приликом путовао сам аутобусом из Атине за Јањину. Ту је био и човек који све време није престајао да говори против једног митрополита који је нешто погрешио. Рекао сам му две-три речи, а потом сам се само молио. Он је наставио. Када смо стигли у Јањину и изашли из аутобуса, повео сам га у страну и рекао му: ‘Знаш ли ти ко сам ја?’ Одговорио ми је: ‘Не.’ ‘Како онда можеш да причаш такве ствари? Можда сам ја баш много гори од онога кога ти ружиш, а можда сам и неки светитељ. А ти преда мном говориш такве ствари, за које не могу да појмим да их чак и мирјани чине. Гледај да се исправиш, јер ће те Бог силно ошамарити, разуме се – за твоје добро‘. Погледам га нешто касније… видим – сав се тресе. Али и други људи су то схватили, како сам већ приметио по гужву која се око тога створила“.


Из Житија светог Арсенија Пароског:

„Чувени атински проповедник Макракис Апостолос, дође једном на острво Парос и остаде неколико дана у ман. Лонговарди. По савету братије оде у ман. Преображења да се исповеди код Старца. Али на место да исповеда своје грехе, са смирењем и скрушеношћу срца, он поче да прича нашироко о својим подвизима: како изобличује у проповеди оне који греше, особито архијереје и јереје, представнике власти, и са смелошћу износи на јавност њихове преступе. Старац Арсеније му рече смирено и благо: „Послушај ме, чедо. Треба да знаш да на исповести људи исповедају своје грехе а не своје врлине и подвиге. То што проповедаш слово Божје, добро радиш и угодно је Богу, али пази да проповедаш са смирењем а не са гордошћу. То што критикујеш и износиш у јавност грехе других, особито свештених лица, не само да није од користи него је од штете, како теби тако и твојим слушаоцима. Зато пази на себе, и ако хоћеш да се окористиш и да другима будеш од духовне користи, обрати пажњу и на своје грехе, не само на грехе других. Господ нам је заповедио да не судимо, да не бисмо били осуђени. Такође и апостол Павле поручује: „Ко си ти да судиш туђему слузи?“ Моли се са смиреношћу, а уз молитвено правило придодај и понеко коленопреклоњење“. Макракис, међутим, не само што не прими његове савете и ово лако правило које му даде преподобни, него још и одговори са иронијом и презиром: „Метаније су за калуђере. Мој посао је много виши и узвишенији: да проповедам слово Божје и да изобличавам оне који греше“. Његов одговор дубоко ожалости о. Арсенија, због гордости и презрења које показа за време свете Тајне исповести, па му рече: „Требало је, човече, да се смириш и да послушаш, да те не би смирио Бог који се противи гордима, а смиренима даје благодат. Знај да колено које се не приклања (пред Богом), биће сломљено и сатрвено“. Макракис ни овим речима Старца не поклони много пажње. Но одлазећи из манастира, на малом одстојању од њега, паде с мазге и повреди ногу, као што о. Арсеније прозре. Међутим, ни то га не уразуми и не побуди на смирење. У својој самоуверености, он не хтеде ни лекара да тражи, те му на крају цела нога би одсечена због гангрене. Када је пак одлазио из манастира, старац Арсеније рече онима који су били са њим: „Да знате, овај човек страда од демонске гордости, пашће у заблуде и бити узрочник раздора и штете по Цркву“. То се заиста доцније и обистини, тако да Макракис би чак и осуђен од Цркве.



Тврђава Истине

Па то дете кадабуде било свештеник има да се опија вином и америчкој амбасади за време Петровачког поста...

Да се вози у лулсузним црним лимузинама са затамаљеним стаклима.

Да га облаче у лусузне мантије од најјквалитетније свиле.

Да му "приводе" младе момке јер је јавна тајна да је одређени број Владика хомоселсуане орјентације...

Да не носи браду, већ 10 ак длачица или нешто што подсећа на браду.


Бити свештеник је данас леп позив. Богато и расколишно се живи.

Бити неки јадни монах који је упао у вртлог дроге, криминала ког је породица одбацила, који је био проблематичан је тешка прича.

Већина монаха су у свом "цивилном" животу имали тешку судбину да би се спасили пропасти они се замонашују такође већина њих има и менталне болести што Црква нарацно крије..


Сума Сумарум

У Цркви се богато и лепо живи. Партријарх,Владике, Свештеници изузетно луксузно и добро живе и добро су плаћени.

Монаси су лица која су у свом "цивилном" животу доживела дубок психички и телесни пад. Већина њих има менталне болести. Углавном лица са слабом школом, полуписмена, слабоучена. У Цркви их науче то мало о Богу и ко папагаји то понављају. Мали бројј монаха је психички нормално,високоообразовно.

Тако да ко успе да заврши Богословију који један од три најтежа факултета (После Медицине и Војне Академије) лепа будућност га чека око олтара. Бити Свештеник у градској средини је леп позив.