15-07-2024, 11:19 PM
Да ли је "пријатељ" Милан негативац?
Штавише, његов антипод, пријатељ Милан, приказан је као инфериоран и помало негативан лик: поред тога што је образован и господских манира, он је негативац и због свог порекла (грађанска породица, отац адвокат, а деда трговац) и буржоаског наслеђа. У њиховој кући (у првим деловима стану салонцу на Косанчићевом венцу) слуша се искључиво класична музика, намештај је стилски, зидови су испуњени уметничким сликама и портретима официра из доба Краљевине Србије.
Речју, свим оним на шта се у Другој Југославији гледало са подозрењем, или у овом случају са исмевањем. За разлику од Жике, који је оличење мушкости у сваком смислу, Милан, реликт прошлог времена, не псује и не конзумира алкохол, а увек нервозан и у оделу (или кућном мантилу) одаје утисак импотентног човека.
---------------------------------
Трећи део серијала (из 1981.) очити је пример кризе идентитета настале након Титове смрти: у неизвесној будућности ојачавао је наратив о епопеји НОБ-а и повратку прошлости. Тако и овај серијал добија снажан политички печат, и то сценом у Милутовцу и здравицом Жикиног стрица. Деда Вукашин (Мија Алексић), представљен је као представник старог патриотског нараштаја ‒ седокоси солунац са шајкачом и у гуњу на ком носи два одликовања из Првог светског рата.
Он у свом говору обједињује две тешко спојиве традиције, солунску и партизанску, шаљући политичку поруку млађем нараштају: "Гледам ја на телевизији, стално ратују плави и црвени. Сине Слободане, немој никад да будеш плави! Немој сине. То ти деда каже. У теби тече Павловићева крв! Мораш увек да будеш црвен! Иначе ће у гробу да ти се преврну кости твог прадеде Љубомира, који погибе '915. (...) Није дао Шваби да му гази младу пшеницу."
https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/1378...dinastija/
Ово су му добри делови из критике о Жикиној династији
Штавише, његов антипод, пријатељ Милан, приказан је као инфериоран и помало негативан лик: поред тога што је образован и господских манира, он је негативац и због свог порекла (грађанска породица, отац адвокат, а деда трговац) и буржоаског наслеђа. У њиховој кући (у првим деловима стану салонцу на Косанчићевом венцу) слуша се искључиво класична музика, намештај је стилски, зидови су испуњени уметничким сликама и портретима официра из доба Краљевине Србије.
Речју, свим оним на шта се у Другој Југославији гледало са подозрењем, или у овом случају са исмевањем. За разлику од Жике, који је оличење мушкости у сваком смислу, Милан, реликт прошлог времена, не псује и не конзумира алкохол, а увек нервозан и у оделу (или кућном мантилу) одаје утисак импотентног човека.
---------------------------------
Трећи део серијала (из 1981.) очити је пример кризе идентитета настале након Титове смрти: у неизвесној будућности ојачавао је наратив о епопеји НОБ-а и повратку прошлости. Тако и овај серијал добија снажан политички печат, и то сценом у Милутовцу и здравицом Жикиног стрица. Деда Вукашин (Мија Алексић), представљен је као представник старог патриотског нараштаја ‒ седокоси солунац са шајкачом и у гуњу на ком носи два одликовања из Првог светског рата.
Он у свом говору обједињује две тешко спојиве традиције, солунску и партизанску, шаљући политичку поруку млађем нараштају: "Гледам ја на телевизији, стално ратују плави и црвени. Сине Слободане, немој никад да будеш плави! Немој сине. То ти деда каже. У теби тече Павловићева крв! Мораш увек да будеш црвен! Иначе ће у гробу да ти се преврну кости твог прадеде Љубомира, који погибе '915. (...) Није дао Шваби да му гази младу пшеницу."
https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/1378...dinastija/
Ово су му добри делови из критике о Жикиној династији