[Горски штаб 52]

Не знам где да поставим, хајде нек буде овде.

Говор Мише Матића након парастоса одржаног у Конатицама крај споменика ђенералу Михаиловићу и Авалском корпусу:

Часни српски оци, браћо и сестре следбеници генерала Михаиловића, поштоваоци најстрадалније јединице читаве Југословенске Краљевске војске, како оног дела у отаџбини, тако и оног у међународној мисији, па чак и оног у заробљеништву. Више официра је преживело немачко заробљеништво, него што их је  преживело Босанску голготу Авалског корпуса. Један од мало преживелих је био начелник штаба Авалског корпуса, капетан Радомир Милошевић – Чеда. Он је провео првих 15 послератни година на тешкој робији у Сремскомитровачком затвору. Његова голгота није завршена по изласку из затвора. Крајем 90-их, већ у дубокој старости, убијен је испред своје куће у Београду.

Голгота Авалског корпуса није завршена погибијом његових припадника, већ она траје и дан данас, када међу живима нема више ниједног Авалца. Велики број Авалаца је кости оставио крај реке Сутјеске, где су комунисти над побијеним Равногорцима поставили споменик са својим сатанистичким симболима.

Авалски корпус Београдске групе корпуса је, поред тога што је најстрадалнији и најоклеветанији корпус ЈВуО. Највећа клевета га и сад прати, свакодневним помињањем лажи везаним за тзв злочин у Вранићу. Дешава се да и сада људи са звањем професора универзитета, доктора наука и дипломираних историчара, следећи своје претходнике, као што су Петрановић, Глишић, Скоко и ини, иду у својим лажима дотле да још увек дописују број лажних жртава у Вранићу, попут оних у Поточарима крај Сребренице, измишљају имена непостојећих официра које називају злочинцима, а чак наводе да су ти измишљени официри њихови сродници, као потврду о истинитости њихових казивања. У недостатку грађе у уништеним или фалсификованим архивима, помињу сећања својих давно помрлих баба тетака, као веродостојан податак коме се, с обзиром на титуле оних који то износе, мора веровати.  Посебно се инсистира на таквом веровању данас, у време чаробњака који сваком верном сараднику испуњава жеље, од тога да жена која сама за себе каже да је зову Троцевка, постане потпредседник покрајинске владе, да човеку који је у младости проглашен неспособним за служење војске омогући служење војног рока од 14 дана са пуних 50 година и да родно неизјашњеној жени омогући да постане отац. Те чаролије нису мимоишле ни Равногорску идеју, па се наручиоцу споменика Слободану Милошевићу,  омогућава да отвори приватни музеј посвећен Чича Дражи, чији кустос лажима и уз прикривање доказа команданта Горске гарде, потпуковника Николу Калабића назива издајником и злочинцем. Тог научника је нажалост, наградио и Равногорски покрет.

Наручилац је наручио и споменик генералу Михаиловићу код истог аутора који је извајао лик Слободана Милошевића, а тај аутор себе назива припадником комунистичке тајне полиције – Удбе. Чаробњак од Удбаша сада ствара чувара истине о Равној гори. Све је постало могуће, па и да се историјска и судска истина разликују, само не може никако да се сазна истина о Авалском корпусу и о гробним местима генерала Драгољуба  Михаиловића, пуковника Александра Саше Михаиловића и потпуковника Николе Калабића. То је та непрестана голгота која почела пре 79 година и којој се краја не види, осим ако то није нестанак свих носилаца идеје о народној слободи и идеји монархизма у Србији.

Нека је вечити спомен генералу Михаиловићу и његовој безгробној војсци!

Живео престолонаследник Александар ll Карађорђевић!