[Бенито]

Бенито,процена је да је приближно 400.000 људи сарађивало са полицијом у Србији крајем 80-их.То наравно не значи да су сви они сарађивали са УДБ-ом али је она могла да стави шапу на њих и на информације које су они достављали локалној милицији.У малим срединама се лако сазнавало.На пример,сви трговци су 70-их и 80-их морали(хтели или не)да цинкаре.Сви они који су тих година брзо добијали пасоше су такође били стални или повремени доушници,већина оних који су први добијали телефонске прикључке,кредите тзв зеленог плана(премда је ту било и море корупције али је и то опет ишло преко сарадника).Сви они чији су синови слати у ШРО иако су момци имали само основну школу такође.Да не говоримо о дозволама за оружје.У Бадовинцима је 60-их година један пиштољ продат(на црно) три пута !!! Сва тројица купаца су одговарала пред судом али не и продавац . . један те исти.Ипак,сви ти ситни доупници су оснивањем странака прилично напунили гаће.Било је смешно гледати како њихова деца масовно приступају у СПО пред прве изборе када се мислило да ће најзад пасти комунизма а да је СПО антикомунистички.Што се тиче великих средина такође је лако уочити сараднике.Погледај само све извикане "дисиденте" који су провели век на државним јаслама и добили станове у Београду ! То не бива,прави дисиденти су морали да беже напоље па ни они нису сасвим чисти,и тамо су слали провокаторе.У наше време погледајј добитнике националне пензије.Рецимо за Бору чорбу сам знао да ће је добити . . ."заслужан" је грађанин од раније.

Пре доста година, професор Димић је покренуо то питање. Без критичког приступа је цитирао једну изјаву Леке Ранковића из извештаја о активностима УДБЕ који је издеклемовао пред партијским руководством. То је било, ако се добро сећам, негде 1962. године. Ту је он рекао да око 2 милиона Југословена је у "систему" служби безбедности, као службеници или сарадници. То је, практично, значило да ако се изузму деца до 18 година, којих није било мање од 3 милиона, сваки шести грађанин или ради или сарађује са УДБ-ом.
Морам да кажем да сам и ја, врло наивно, узео овај податак здраво за готово.
УДБА је, својим пропагандним деловањем, а што је један од најважнијих канона на којим је формиран принцип рада те службе, ако не и најважнији, увек покушавала да прикаже себе већом него што јесте. И то много већом. Тако је било онда, а тако је Бога ми и сада.
Друго, не треба мешати чланове СКЈ са припадницима и сарадницима УДБ-е. То је кључна грешка коју чинимо када покушавамо да анализирамо утицај тајне политичке полиције на друштвени и политички живот у Србији.
Према томе, уверен сам, готово сигуран, да је за УДБ-у , било као припадник, било као сарадници, радило знатно мање људи него што се представља. Главни пропагатори приче о масовном раду Срба за УДБ-у управо су припадници УДБ-е који имају директан интерес да се таква прича пласира у јавности.
Они су и главни креатори политике "неотварања досијеа" као потенцијалне друштвене опасности. Главна друштвена опасност је да се не открије ко је био припадник, а ко сарадник УДБЕ, а не обрнуто.