[Бенито]

Мислим да сам то објаснио у претходним постовима. Дакле, од Устава 1974. године, Југославија је практично била конфедерална држава. Да би неко постао службеник у савезним органима власти, морао је бити предложен од републичких. Тако је било и у Савезном ДБ, с тим да је то код њих почело незванично још од Брионског пленума.
Самим тим, савезна УДБА била је испостава републичких УДБИ, а једино је њихов шеф, у том тренутку свемоћни Стане Доланц, био испостава савезних органа власти, односно Јосипа Броза, а после његове смрти једне клике која је управљала унутрашњом и спољном политиком. То је сада посебна прича, да овде не затрпавам тему.
Њихова једина улога у државном апарату била је заштита врха Југославије, односно Броза и његових подрепаша, од "непријатељске емиграције". Они су то питање, врло често, по навици, решавали убиствима. За то су ангажовали криминалце, које су регрутовали преко јавне безбедности, најчешће у великим градовима. То је позната прича. 
Зато се и десило, већ приликом почетка рата у Хрватској, а негде почетком 1992. године и дефинитивно, да се Савезна УДБА распадне. Дакле, најкасније неких 6 месеци пре званичног нестанка СФРЈ. 
Сви службеници Савезне УДБЕ, од којих су неки били окорели зликовци, су се вратили у своје републичке УДБЕ из којих су и послати у Савезну УДБУ. Познат је случај да се Туђман, на почетку своје владавине, управо окружио тим људима. Јосип Перковић, који је био секретар одељења Савезног ДБ за противтерористичко деловање (односно главни организатор убистава емиграната) и његов заменик Здравко Мустаћ били су саветници Туђмана за област безбедности.
По истој матрици, криминалци који су убијали емигранте по налогу Савезне УДБЕ, остали су на вези са својим контактима, односно службеницима Савезне УДБЕ када су се вратили под окриља републичких УДБИ и почели да раде, преко њих, за републичке УДБЕ различите послове.
Ту је ствар, надам се, јасна.
Једини важан политички ентитет у СФРЈ, који је и после Устава из 1974. године, остао ван домета републичких УДБИ, била је ЈНА. Самим тим, и обе њене службе - обавештајна и контраобавештајна. Требало је много напора републичким удбама да униште ЈНА, и то су успели тек када је и сама СФРЈ коначно нестала. Али, службе безбедности ЈНА, а нарочито КОС, остале су југословенске, и њихов злочиначки рад никада није до краја расветљен.
За много њихових операција знам, али ту без отварања досијеа и озбиљног проучавања докуменатс, тешко је докучити зашто су они неке ствари радили. Оно што је индикативно је да су многи војни удбаши, КОС-овци превасходно, умешани до грла у најтеже злочине у рату 1991-1995. Још је индикативније да неки од њих никада нису били предмет истрага ни домаћих судова за ратне злочине, ни Хашког трибунала.
Међутим, не треба прича о КОС-у да замагли главну причу, а то је нама српска УДБА која континуирано влада Србијом од јесени 1944. године, и њена власт није прекинута ни Брионски пленумом, ни вишепартијским системом, ни ратовима 1990-их, ни 5. октобром (мада је то био неки покушај), све до дана данашњег.