Батин подрум - Њу Месиџ

Оцена Теме:

4 Гласов(а) - 3.75 Просечно
1
2
3
4
5

Пуни Приказ

Ђорђе Ивковић
наредник

Поруке: 1,279
Теме: 6
Придружен: Sep 2013
Углед: 581

#585

30-08-2024, 07:49 PM

Резултат велебитског устанка

Терористички напад, који није изазвао претерано узбуђење у југословенској јавности, нити је имао жељеног одјека у "целом свиету", тек је коришћен за промиџу усташтва кроз италијанску и мађарску штампу.

Артуковић потрудио објаснити „праву психолошко-политичку позадину усташке акције у Лици.” Он је закључио да је усташка „извидница показала хрватскоме народу нарочито и то живим бојами, што може слога, дициплина и устрајност учинити, потсјетивши, да се само и једино тим путем и на тај начин може доћи до коначне побједе.[i] [/i]Истодобно је са врхова гордога Велебита попут Јерихонске трубе најавила, (...), да се примиче час (...) – коначног обрачуна, када ће једанпут за навијек бити сломљена великосрпска државна идеја (...).”

Ма колико се неохрватски повјесни знанственици дичили "савршено организираним Велебитским устанком", "успјешним маневром усташке војске" (Анте Павелић), ради се о потпуном фијаску. Устанак се угасио истог момента када је и почео. О размерама неуспеха довољно говори чињеница да је искоришћен тек незнатни делић од више тона наоружања и експлозива довученог на леђима велебитских шерпаса. Ако је стварни циљ била само промиџба усташтва, чему довлачење толике гомиле убојних средстава? Онолику буку могао је изазвати један фанатик са опремом донетом у торби уз ангажовање домаћих букача. Куд је пак отишло десет милиона лира које на руке добио Андрија Артуковић ради организације побуне нико не поставља, ваљда из људске пристојности према најславнијем "хрватском револуционару за писаћим столом" (или, на латинском, crimen ex machina scriptoria). Свехрватска ушудба (омерта) такође влада о питању шта се догодило са три хиљаде спремних усташа који су се требали истог часа војно активирати диљем Хрватске?

Проблематичан је и сам промиџбени ефекат терористичке акције. Краљевска југославенска полиција је, уз остало, 1933. објавила тачну информацију да су усташе талијански плаћеници који за то дају Италији и хрватске просторе, па тако и Далмацију. Одјек је међу емигрантима био снажан, утолико више што су неки, као нпр. Бранко Јелић, некадашњи вођа младих праваша, Павелића упозоравали на оштро антихрватство Краљевине Италије, па и у пракси, у Истри. А др. Антон Црвић, усташа осуђен на десетак година робије у Краљевини Југославији, иначе одвјетник и добар Павелићев колега, из глагољашкога Добриња на Крку, јавно се побунио када је сазнао да се политички шеф одрекао чак и његова завичајнога Крка, но, др. Црвић је у Италији од Павелићеве усташке скупине једноставно – убијен.

Коначно, не може се закључити друго до да тачна констатација са почетка да "Хрвати нису довољно Балканци да би се сами могли ослободити из српског ропства".

Змијски загрљај комуниста и усташа
(Неколико напомена у вез сарадње КПЈ и срташа)

Тај устанак међутим није био само усташки.

„Револуцијом, крвљу и оружјем треба срушити туђинску тиранију и успоставити независну државу Хрватску; У ту сврху купе се борци у револуционарне усташке редове, за тај циљ опремају се и наоружавају усташе. Усташка хрватска револуционарна организација знаде узроке несреће, ну знаде и средства, којима се стиче слобода, спас и срећа хрватског народа. У том циљу, на том путу, прегазити ће све запреке чврстом оружаном руком“ (Усташа, вељача 1932.).

„Не дајмо да фашисти и фуртимаши муте и да разбијају слогу хрватског народа! На рад! На борбу! Хрватски комунисти у борбу за остварење свих горе наведених задатака! Докажимо и ријечју и дјелом, да смо ми прави синови Хрватског Народа! Докажимо да ми волимо свој народ и своју домовину!“ (Пролетер, бр. 12, студени 1937.).

„...који не знају и који неће да знаду, да је доба папирнате и језичне борбе прошло, да ништа није користило, да сада води и да ће водити главну ријеч пожртвовност, револвери, бомбе и оштри бодежи хрватских усташа (…)“ ( Усташа из листопада 1932).

У новембру 1932. године, у тексту објављеном у званичном гласилу Комунистичке партије Југославије, секретар ЦК КПЈ Милан Горкић је критиковао комунистичке вође из Далмације јер се нису придружиле усташама током Велебитског устанка.

Комунист Милован Ђилас упознао се са Рукавином и другим судионицима Личког устанка на робији у Лепоглави. Комунисти и хрватски патриоти сурађивали су тада и пријатељевали на робији. Ђилас је забиљежио: »Рукавина и ја смо постали прави пријатељи, што није била изнимка. Други комунисти спријатељили су се с "националистима" и таква пријатељства често су преживјела затворске године.«

Од изузетне важности је сведочење Ивице Абрамовића из кога се види да су у истој акцији, коју усташе искључиво приписују себи, учествовали и будући партизани: "Од нас седмеро, тројица смо извршили главни дио посла. Ја сам био извидница, Јерко Судар је подметнуо паклену машину, а Јосо Барић препилио је телеграфске жице према Госпићу.[i]" [/i]Ма колико се И. Абрамовић љутио на своје комшије Србе који су га до краја живота називали усташом, они су у праву. Да је дејствовао удружен са таборником Јуцом Рукавином, касније оснивачем логора "Јасеновац", и да је био упознат да КПЈ подржава усташе, па их је и сам подржавао и радио са њима, и сам сведочи[i].[/i] Са друге стране, сазнајемо да усташки таборник Јуцо Рукавина кличе руској (совјетској) револуцији. Дакле, КПЈ не само да је политички подржавао усташе, видимо да су те две фракције заправо деловале у симбиози.

Комунисти су као могуће савезнике процењивали све покрете по томе колико се они залажу за отцепљење, односно за разбијање Југославије. Главни елемент сарадње био је степен негирања државе. У писму IKKI [Извршни комитет комунистичке интернационале] руководству КПЈ, упућеном маја 1930. године, тражено је, поред осталог, да партија закључује “борбене споразуме” с оним групама национално-револуционарних покрета који заступају оружану борбу против диктатуре, у месним или ширим размерама.

Од свих грађанских групација за комунисте је политички најпривлачнија била Хрватска странка права (франковци), касније усташки покрет, по истоветним националним циљевима: разбијање Југославије и стварање самосталне хрватске државе. Разлике су биле највише у методу борбе: франковци, односно усташе, служили су се и терором, док су комунисти (након сопствених горких искустава) то сматрали изнимним средством и углавном заговарали оружани устанак маса. Истина је да су комунисти приговарали Павелићу и неким другим усташама занемаривање социјалне компоненте, али без икакве двојбе подржавали су националну тежњу усташа за властитом државом и слободом.

У настојању да се стави на чело хрватског националног револуционарног покрета од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи. Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу. По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.

Када је Павелић одмах по увођењу диктатуре отишао у иностранство, и ради оружане борбе склопио споразум са ВМРО Ванче Мијалова, тражећи за то ослонац у Италији и Мађарској, онда је руководство КПЈ у емиграцији то званично осудило, али су њени активисти у Југославији управо у том тренутку налазили највише разлога за сарадњу. Омладински руководиоци, који су тада били у врху СКОЈ-а и КПЈ, сматрали су да је Павелићева странка у тадашњој ситуацији “објективно револуционарна” из ових разлога:

“ 1. Због тога што се бори против фашистичке диктатуре и за буржоаско-демократски режим;

2. због тога што жели самосталну Хрватску;

3. због тога што је склона да у овој борби наступа и оружаном силом.”

Они у тој странци не виде фашистички покрет (то је по њима “војно-фашистичка диктатура”, која је у Југославији на власти), већ[i] [/i]“грађанско-националистичку странку у којој постоји лева струја… с којом ми сарађујемо и која нам је веома блиска.”

Повезивање присталица усташа и комуниста требало је да задобије неке организационе облике понајпре преко “Групе хрватских националних револуционара”, које је руководство КПЈ настојало да формира поткрај 1932. године. Други начин је био рад комуниста међу усташама. Организованих усташа било је на Корчули и нешто на Пељешцу, и с њима су се повезивали симпатизери комуниста, како би се на тај начин домогли оружја.

Други метод рада комуниста било је успостављање контакта са појединим усташким првацима. У иностранству је контакт био успостављен у Берлину са Младеном Лорковићем, будућим министром унутрашњих дела НДХ. Интервенисао је чак да се двојица његових присталица упуте у Москву, наводно да би се они упознали са решењем националног и сељачког питања, односно да би се научили агитационом раду.

Усташки првак Бранко Јелић у Берлину је имао директну везу са Коминерном. Уопште тада није било ништа необично да се и неки истакнути комуниста обрати лично самом Павелићу. Учинио је то Владимир Ћопић (син православног црквењака који се по доласку у Шпанију, изјаснио се као Хрват). (), члан ЦК и предавач на КУНМЗ-у [Комунистички универзитет националних мањина Запада] у Москви, иначе Павелићев истомишљеник из студентских дана, молећи га за неку личну интервенцију.

У земљи, блиски контакт комунисти и усташе имали су на робији. Групу усташа на челу са Јуцом Рукавином, која је учествовала у “личком устанку”, дочекали су комунисти у Сремско-митровачкој казниони готово као хероје. Прихватили су их као “хрватске националне револуционаре”, а није им много сметало ни то што су се ослањали на Италију и Мађарску. Имали су истоветне циљеве – разбијање Југославије. Лако су се с њима слагали и налазили заједнички језик. Између Милована Ђиласа и Јуце Рукавине, касније озлоглашеног српског крволока у НДХ, као и између других комуниста и усташа на робији “развило се право пријатељство”.

Ђуро Цвијић је опомињао да главни непријатељи нису ни Павелић, ни вође HSS и СДС, већ су то “великосрпски властодршци и њихов систем угњетавања хрватског народа”.

Како су одмицале тридесете године XX века сарадња између комуниста и усташа је сазревала и постајала све озбиљнија.

„Државни органи Краљевине проценили су да је главни задатак ново-основане Комунистичке партије Хрватске успостава везе и колаборације са хрватским сепаратистима Павелићеве групе који би се искористили у илегалне партијске сврхе. КПХ (Комунистичка партија Хрватске) је у потпуности прихватила усташка начела, уз специјални захтев да се успоставе односи са Совјетским Савезом...Поуздани чланови КПХ и усташа добили су наређења да појачају своју пропагандну и деструктивну акцију, увлачењем у сва национална, културна и друга друштва и организације.“

Као што су комунисти покушавали да се инфилтрирају у усташко вођство, и усташе су и те како успешно увлачени у комунистичке мреже. Они (комунисти и усташе) су врло брзо и лако проналазили заједнички језик, највише због заједничких циљева које су имали. Иако су јавно, преко својих гласила, повремено упућивали међусобне “оштре критике”, њихова практична сарадња досегла је висок степен колаборације.

Када је касније политиком “народног фронта” у Москви направљен заокрет у борби против фашизма, онда се преко вишегодишње привлачности усташа за комунистички покрет прешло лако једном Горкићевом самокритиком да је до “неправилне оцјене” усташког покрета долазило због тога што је он “у наоружању хрватских фашистичких изабраника више гледао као на израз спремности хрватског народа на револуционарну борбу, него – као што је требало – последицу настојања једног дијела хрватске буржоазије да борбу хрватског народа потчини интересима империјалистичких група.”

[Постоје аргументоване тврдње да је Совјетски савез пружао руку пријатељства НДХ тако што би Совјетски Савез признао НДХ уз ове увјете: Прво, да НДХ пропусти совјетске трупе на своју обалу на Јадрану; друго, да дозволи слободу рада Комунистичкој странци у НДХ; и треће, да се НДХ обвезе, да неће никада приступити никаквом антисовјетском савезу.]

Свргавање буржоазије класном борбом више није био ултимативни циљ комуниста као у њиховим идеалистичким почецима, већ су постали опседнути рушењем југословенске државе.

Референце:

Мартина Грђан УСТАШКА ЕМИГРАЦИЈА ЗА ВРИЈЕМЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
[u]http://darhiv.ffzg.unizg.hr/id/eprint/4983/1/DIPLOMSKI%20Martina%20Gr%C4%91an.pdf[/u][u])[/u]

Вања Буха УСТАШКИ ПОКРЕТ КАО ТЕРОРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА

[u]https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:20042/bdef:Content/get[/u]
[u]https://hrcak.srce.hr/file/157996[/u]

БОСИЉКА ЈАЊАТОВИЋ Хрватска 1928.-1934. године: вријеме организираних , ,,политичких убојстава . .
[u]file:///C:/Users/batai/Downloads/_-_.pdf[/u]

ВЕЛЕБИТСКИ УСТАНАК 1932 – како је КПЈ подржала усташе

[u]https://historija.info/velebitski-ustanak-1932-kako-je-kpj-podrzala-ustase/[/u]

ВЕЛЕБИТСКИ УСТАНАК

https://www.gospic.rs/velebitski-ustaski-ustanci/

[u]https://www.hkv.hr/reportae/d-borovak/12658-povodom-80-obljetnice-velebitskog-ustanka.html[/u]

ВЕЛЕБИТНА ПРЕПОЗНАВАЊА (9) О 89. ОБЉЕТНИЦИ ВЕЛЕБИТСКОГ УСТАНКА (1932.-2021.)

https://bezcenzure.hr/vlad/velebitna-pre...1932-2021/

Ђорђе Пражић ВЕЛЕБИТСКИ УСТАНАК

[u]https://www.gospic.rs/velebitski-ustaski-ustanci/[/u]