[sagus]

БИТКА ИЗНАД ОБЛАКА - БИТКА НА ГУЧЕВУ

Офанзива на Дрини је почела 8.септембра 1914.године нападом 6.армије на српску 3.армију. Већ сутрадан су Дрину у близини Зворника, прешле елитне аустроугарске јединице из 15.корпуса, и то 3 бригаде. Испред њих се пропело Гучево са око 800 метара надморске висине и одличним стратешким положајем за браниоце. Да би га савладали и заузели, Аустроугари шаљу своју најбољу и најокрутнију јединицу, 42.домобранску дивизију из састава 13.Корпуса Пете армије. Гучево и Србију бране Дринска и Моравска дивизија као и Дунавска дивизија оба позива, пристигла из Срема. Формиран је одмах и елитни, Гучевски одред, под командом најбољег, пуковника Драгутина Димитријевића Уче. Одбрана се комплетира доласком победника са Цера, Комбиноване дивизије, која према Гучеву креће увече 11.септембра 1914.
Жестина борби на потезу Гучева је изузетна, брзо свима постаје јасно да ће се ту одлучити Битка на Дрини. Ко овлада врхом Гучева, победио је. Србија ће бити као на длану, отворена. У подножју су вођене, такође, жестоке борбе. На Лозницу пада киша граната, центар је потпуно спаљен и уништен, Ковиљача је спржена. Аустроугари напредују.
Командант српске Комбиноване дивизије, генерал Михаило Рашић, издаје заповест за противнапад, 17.септембра у 6 сати изјутра. Тражи од својих снага да поврате гребен Гучева и протерају Аустроугаре преко Дрине. Почео је жесток противнапад, српска артиљерија је погодила понтонски мост на ади Курјачици а пешадија је заузела село Крајишнике. Непријатељ је био у повлачењу, српске снаге су почеле са подвлачењем под гребен Гучева. У страховитом јуришу заузет је Црни врх и Еминове воде, кота 708. Ова кота је остала у српским рукама до краја борби. Она је ушла у историју као положај са највише примљених погодака артиљерије по метру квадратном на српском фронту, као место погибије рускиње Дарје Александровне и јунаштва наших предака, 5.пука Дринске дивизије.
Већ 20.септембра утврђена је линија раздвајања на врху Гучева, Еминова вода, Главица, Крајишници,Тршићко брдо. До 25.септембра 1914.године завршена је противофанзива српских снага и борбе су прешле у позиционе. Гучево је било ишарано рововима и избушено земуницама. Почела је рововска војна, рат специфичан и необичан. Обележен пожртвовањем и досеткама, изненађењима и употребом нових оружја. Скоро месец дана, до 24.октобра 1914.било је тако. Војске су чувале положаје, преживљавале у земљи и припремале се за завршни удар.Сви су знали да ће до њега доћи а када, одлучивали су команданти.
Иако није било великих и многољудних напада, Гучево је сваког тренутка од‌јекивало од експлозија. На коти 708. су увек вођене борбе. Тако је 1.октобра погинуо, бацајући бомбе на непријатеља у блиској борби, мајор 1.батаљона, 5.пешадијског пука Дринске дивизије 2.позива, Војин Протић. А 2.октобра је непријатељ у тајности привукао два брдска топа и изненада дејствовао по Еминовим водама. Једно зрно је убило Дарју, руску добровољку и болничарку. Са њом је погинуо капетан 1. класе Милутин Милојковић. Рањен је српски телефониста и контузован санитетски капетан 2.класе Јосиф Хајм, повређен је и командант потпуковник Драгољуб Узун Мирковић.
Извори су забележили да су од 7.октобра почеле велике хладноће, необичајене за то време године. Провејавао је и снег. У наредним данима киша и снег су се смењивали. Шта је то војсци значило, само додатну бригу и муку. Измучени, промрзли, полугладни, решени да не попусте, али лавовски храбри и тврдоглави...то су били наши преци.
А онда је 25.октобра непријатељ укључио аероплан у борбу. Читав дан су извиђани српски положаји. Сви су знали да се спрема офанзива. Непријатељски осматрачи су читав дан извиђали и са земље, уцртавали положаје и обележавали коте за будућа дејства. Почело је.
Само 28.октобра у тешким артиљеријским разарањима и пешадијским нападима, погинуло је 343.српска војника,1248 их је рањено, контузовано 71 а нестало 34. Укупни губици тога дана били су 1696 избачених српских војника из строја. На Еминовим водама, аустроугарска пешадија је дошла на 30 метара од српских положаја. По оперативним сазнањима команданта Комбиноване дивизије, на његову јединицу нападале су, цела 40.ландверска дивизија, цела 36.дивизија и цела 42.домобранска дивизија. Ближио се расплет. Српске снаге су упорно браниле своје положаје. Непријатељски команданти нису могли разумети резон бранилаца и виталност одбране. Под брдом граната нестало је дрвећа на врху Гучева, травка није остала на Еминовим водама, само војници 5.пешадијског пука Дринске дивизије...духови одбране!
Петог и 6.новембра је извршена завршна операција аустроугарске војске. Српски предњи положаји су храбро брањени али је због могућности обухвата наређено повлачење. Последњи положаји су напуштени на Кулишту. Српске снаге су повучене на десну обалу Штире а касније на Тршићки брег, Велику Бобију и Цариград.
Укупни српски губици на Гучеву су били од 18.500 до 20.000 бораца. Само 5. Пешадијски пук 2.позива имао је 1441 борца избаченог из строја. Ако се дода и број погинулих српских војника у борбама на Мачковом камену а он је 11.490, долазимо до броја од око 30.000 избачених из строја. То су били огромни губици за српску војску, још већи за српски народ јер су страдали најбољи. Непријатељ је изгубио много више војника али шта то нас треба да интересује. После Битке на Дрини и повлачења српске војске уследила је Колубарска битка и тотална победа над Аустроугарима.