[Ђорђе Ивковић]

Одувек је и био маснокопитар.

Ма да. У том смислу сам писао у свом првом (јавном) тексту на пок. "Српском културном клубу" 2011. године.

Сваки Изногуд има свог Филипа Вишњића.


Бота има Басару.
Пајтић Грухоњића.
Ђилас Александра Дикића. Г. Дикић је искидао све четири жице на лири док је срочио епос о кошаркашки пожртвовном градоначелнику.
Николић има Жељка Цвијановића.
Вук Јеремић има Слободана Антонића.  Доследно, са фуснотама.

Ми не треба да верујемо својим очима, већ Антонићевим фуснотама.

Kао да не видимо куда води спољна политика, без обзира на Вукове патриотске заклетве и клетве пред тв-камерама.

Kао да се не види да се „кадровска политика“ МИП-а, формално у рукама Вука, а стварно Боте, опасно приближила граници малолетничког трафикинга, па наш „дипломатски кор“ са пратећим особљем једним делом више личи на ергелу, а другим на сабирни центар партократског отпада.

Kао да не видимо непотизам. Амбасадорски случај Хрустановићки, рођене београђанке  Радмиле и снаје јој Ане, међутим, показује више од обичног рођачког протежирања. Ако се мало разгрне прошлост, онда нас један крак саге о Хурустановићкама води ка титовом генералу, бруталном егзекутору, Стевану Докмановићу , а други крак право под Фазлагића кулу, к „знаменитом“ Бећу Хрустановићу.

Такве као С.А. ја сврставам,  у личној кодификацији, у "суперботове": 

Супербот није глуп. Он има стил, креативан је, уме да се изражава. Будући вешт са речима, сваком политичком трешу који промиче ингениозно ће дати привид смислености. Тако поставља нове стандарде ботовштине. Супербота ћете препознати по томе што не брани политичара који га је унајмио, већ напада његове противнике. Свог старосту помиње овлаш, остављајући нациљаном конзументу да својом памећу схвати колико је староста у ствари прави народни вођа са ставом и визијом.