01-06-2014, 11:57 PM
Јесте да је било јуче али ваља споменути . . .
Дан када су лобање постале темељ слободне Србије: 205 година од битке на Чегру
Крај пута који се некада звао Цариградски, близу Ниша, стоји споменик у знак сећања на битку на Чегру. Е сад... не би то било ништа необично... ако нешто умеју, Срби умеју да подигну споменик и поштују пале борце. Ипак, само је једна Ћеле кула – споменик саграђен од лобања палих бораца у бици на Чегру!
Давне 1809. године, српски народ се борио за ослобођење од турских освајача. Заузети Ниш, за устанике је значило имати пролаз ка Косову и срцу старе Србије. Тако је једно брдашце необичног имена „Чегар" поред овог града постало епицентар борбе за слободу.
А како то обично бива у историји, све је почело (или се у овом случају завршило) једним метком...
На челу српске војске скупљене „с конца и конопца" у рову код Чегра био је војвода Стеван Синђелић. Турска војска, знатно бројнија и надмоћнија, напала је 31. маја 1809. године. Битка се водила целог дана. Освајачи су почели да потискују српску војску и све више улазе у шанац.
А онда је Стеван Сиђелић учинио нешто што нико није очекивао ...
Видевши да је битка, овако или онако изгубљена, да је остао са мало војника, а да Турци надиру, испалио је метак у пуну барутану и дигао у ваздух све који су се у том тренутку нашли у шанцу и у близини.
Стеван Синђелић и лобања за коју се верује да је његова
Цена победе је била огромна – Стеван Синђелић и сви његови устаници погинули су тог дана. А ипак ... коначни биланс је био на страни Срба – на сваког страдалог српског војника, погинула су четири турска.
За обичан народ војвода Синђелић је постао симбол отпора и храбрости која нема цену. За Турке, наук да са Србима није лако. Као опомену, они су сакупили 952 лобање војника погинулих на Чегру и узидали их у кулу коју су подигли на улазу у Ниш.
![[Слика: cele%2520kula-4.jpg]](http://tekstovi-pesama.com/g_img2/0/c/124908/cele%2520kula-4.jpg)
Овај морбиди споменик назвали су „Ћеле кула"
Годинама касније, враћајући се из Цариграда, поред овог јединственог споменика, застао је и француски песник и академик Алфон де Ламартин. Тада је записао: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине ... Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили."
Дан када су лобање постале темељ слободне Србије: 205 година од битке на Чегру
Крај пута који се некада звао Цариградски, близу Ниша, стоји споменик у знак сећања на битку на Чегру. Е сад... не би то било ништа необично... ако нешто умеју, Срби умеју да подигну споменик и поштују пале борце. Ипак, само је једна Ћеле кула – споменик саграђен од лобања палих бораца у бици на Чегру!
Давне 1809. године, српски народ се борио за ослобођење од турских освајача. Заузети Ниш, за устанике је значило имати пролаз ка Косову и срцу старе Србије. Тако је једно брдашце необичног имена „Чегар" поред овог града постало епицентар борбе за слободу.
А како то обично бива у историји, све је почело (или се у овом случају завршило) једним метком...
На челу српске војске скупљене „с конца и конопца" у рову код Чегра био је војвода Стеван Синђелић. Турска војска, знатно бројнија и надмоћнија, напала је 31. маја 1809. године. Битка се водила целог дана. Освајачи су почели да потискују српску војску и све више улазе у шанац.
А онда је Стеван Сиђелић учинио нешто што нико није очекивао ...
Видевши да је битка, овако или онако изгубљена, да је остао са мало војника, а да Турци надиру, испалио је метак у пуну барутану и дигао у ваздух све који су се у том тренутку нашли у шанцу и у близини.
Стеван Синђелић и лобања за коју се верује да је његова
Цена победе је била огромна – Стеван Синђелић и сви његови устаници погинули су тог дана. А ипак ... коначни биланс је био на страни Срба – на сваког страдалог српског војника, погинула су четири турска.
За обичан народ војвода Синђелић је постао симбол отпора и храбрости која нема цену. За Турке, наук да са Србима није лако. Као опомену, они су сакупили 952 лобање војника погинулих на Чегру и узидали их у кулу коју су подигли на улазу у Ниш.
Овај морбиди споменик назвали су „Ћеле кула"
Годинама касније, враћајући се из Цариграда, поред овог јединственог споменика, застао је и француски песник и академик Алфон де Ламартин. Тада је записао: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине ... Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили."
''...Видиш ли пријатељу она три чобана на ливади? Е све док та тројица могу да надгласају мене и Сократа и услед тога доносе одлуке, ја у демократију не верујем... ! " - Платон
(„Држава“)