[Chicot]

Агенти Совјета су могли да црпу информације и из дргугих извора. Пре свега, мора да се спомене рад „кембричке петорке“984 и неких других совјетских агената у Енглеској. Најкориснија је вероватно била делатност Џ. Кернкроса, који је 1942. радио у британској служби за дешифровање и пратио њене резултате када је савладала чувену „Енигму“. Радио-везе су играле посебно битну улогу у балканским приликама где је телефонска и телеграфска веза имала смањен значај услед делатности партизана, неприступачности терена и слабог предратног развоја жичаних веза. Енглези су успели да прочитају
различите шифре немачког ваздухопловства (чак и базичну Црвену шифру), сталну радио-размену Беч–Атина, Штраусберг–Солун
и више радио-размена локалног значаја.985 Осим тога, општу представу о догађајима на Балкану они су могли да добију и из разбијене сталне радио-везе Берлин–Токио. За оперативну игру је било корисно и то да су Совјети преко Кернкроса у Москви сазнали да су Енглези успели да разбију релативно једноставну шифру преко које је ишла комуникација између ЦК КПЈ и ИК КИ.986 Од јануара 1944. Кернкрос је прешао на други посао (у штаб МИ-6 у Лондону), где је био задужен за координацију рада британских обавештајних служби
у Југославији.987 Други члан „кембричке петорке“ Г. Берџес за време рата је био лични помоћник енглеског министра спољних послова А. Идна. Трећи члан, Д. Маклејн за време рата је био секретар британске амбасаде у Вашингтону и имао је приступ поверљивој дипломатској преписци, па и оној која се тицала стања на Балкану. Поједини
подаци о ситуацији на Балкану су стизали у Москву и преко осталих чланова „кембричке петорке“ – сарадника британске контраобавештајне службе К. Филбија и А. Бланта.988 Није било бескорисно за совјетску страну ни то што је од фебруара 1942.
током две године у каирској испостави британске SOE, која се непосредно бавила стањем у Југославији, радио британски комуниста
Џ. Клугман.

Почетком рата била је константна тежња совјетске стране да дође до
информација независних од извештаја КПЈ о грађанском рату у Југославији. Због тога је долазило и до продора прокомунистичког кадра у енглеске мисије упућиване у Врховну команду ЈВуО. Први овакав случај представља пример Вељка Драгичевића –радиотелеграфисте у мисији М. Лалатовића, З. Остојића и Д. Хадсона. Према Титовом извештају посланом у ИК КИ 12. јануара 1942:
„Радиста енглеске мисије Драгићевић је прешао на нашу страну и предао нам је низ поверљивих телеграма енглеске владе из којих се види да наређења Лондона нису направљена у корист народно-ослободилачког рата. Валтер“. На овом телеграму примљеном 15. јануара стоји белешка Г. Димитрова: „Ми смо предложили Валтеру да нам пренесе текст поверљивих телеграма енлгеске владе. 15. 1. 42. Димитров“.
Поуздано је познато да је у праксу совјетске обавештајне службе улазило врбовање бивших бораца Интербригада из Шпаније који су успели да се запосле као официри савезничких обавештајних служби. Тако је био ангажован Ирвинг Хофф, бивши капетан Интербригада из Шпаније, који је прошао тамо партизанску обуку, а од 1941. се пријавио у OSS-у и као капетан америчке војске био је убачен у Италију, или Алфред Танц, кога је OSS убацио у Француску. Резидентура НКГБ-а у Вашингтону је успела да нађе пречицу ка низу официра који су радили по питању Југославије. У документима резидента НКГБ-а у САД-у се помињу бар два таква агента – мајор Лин Фариш (псеудоним „Атила“) и капетан Џорџ Вучинић (псеудоним „Поклопац“). Ово није било случајно, агенти НКГБ-а су имали
„интересанте везе у Каиру… и могућност да инфилтрирају своје агенте у америчку обавештајну службу на линији рада у Бугарској и Југославији“, а били су заступљени и у редовима аналитичара OSS-а који су обрађивали информације са Балкана.

...Уз поменуте изворе, информације о контактима појединих команданата ЈВуО са Италијанима, недићевским апаратом и у мањој мери са Немцима, и о паду активности њихових борби су могле да стигне у Москву и директно од совјетских кртица у британским обавештајним службама, којих је у доба рата било више њего довољно.1005 Енглеска обавештајна служба директно је тражила да се за овај задатак пријаве комунисти, иако је у самој Канади комунистичка партија у то време била забрањена. Кандидати су се јавили и завршили до краја августа 1942. диверзанстке и падобранске течајеве. Након неког времена били су пребачени у Југославију. Ову ситуацију чини посебано занимљивом чињеница да је већина ових „црвених агената британске круне“ одлучила да остане у Југославији и после 1945. У држави која је градила свој репресивни апарат по образцу Стаљиновог НКВД-а, ови дојучерашњи сарадници SOE (преводиоци и везисти већине британских мисија) не само што нису били ухапшени или дискриминисани већ су направили успешне каријере у државном апарату, који се није пуно разликовао по манијакалној сумњичавости од изворног обрасца на Истоку.

А. Тимофејеф, Руси и Други светски рат у Југославији, стр 282-289