[Милослав Самарџић]

Текст је написан у виду хвалоспјева, а не поштено и критички, тј. како Његош вели: "Чашу меда јошт нико не попи, да је чашом жучи не загрчи!"

КС јест била у јако повољном положају (кроз десетљећа на томе се радило, поред свију проблем и унутрашни и вањски, али се радило) и имала је "свијетлу будућност" у економском, културном и сваком другом погледу, како су то приказивали многи странци тога времена (највише Њемци и Французи, али и Енглези и Руси).

Напредовало се пуно, готово у скоковима, с обзиром на вијекове проведене у турскоме мраку. Али дио тог у свакоме смислу позитивног и пребрзог напетка, биле су и јако негативне појаве (о томе су писали многи Срби далеко прије А. Рајса - како млађи Срби (они које је Србија слала да се школују по разним земљама) прихватају сваку глупост из Европе, некритички и помодно, глупо и да то чини велику штету). Као што су на првом мјесту партијашење (један Србин а три партије из тога је времена), корупција итд. што је чинило велику штету и економски и политички и највише од свега - национално (Сава Бјелановић, Јован Ристић, Домановић, Лаза Лазаревић и др.).
Партијашење је ишло толко далеко да је скроз слуђивало народ, свак је гледао да се неђе добро ували, а народу - к....

Познате су многе афере које су се дешавале током тога времена, које су чиниле непоправљиву штету и народу и држави. И још горе од свега, за то није готово нико одговарао, осим козметички - склоњен на бољи положај, ђе још већу штету море чинити!

Тога има увек и свуда, али неупоредиво мање онда него данас. Упреди Пашића и Вучића, Лазу Пачуа и Крстића, итд.