01-05-2025, 04:44 PM
Скупштина не игра улогу код анархо-капиталиста, већ слободно тржиште. Она може да постоји ако је на добровољној бази, то јест, ако се чланови скупштине договоре и заједно учествују у њеном раду. Али и то је на нивоу малих заједница. Анархо-капиталисти се држе меритократије, док презиру демократију (погледати причу и филм „Плантажа господина Џонса“ - https://markusmaki.wordpress.com/2023/02...na-dzonsa/) и аутократију.
Закон је производ који је најтеже могуће направити од свих других производа, и да држава управо то не би смела да ради, већ тржиште. Као што је тржиште далеко ефикаснији и моралнији начин прављења хлеба, метли, телевизора, музике, књига, тако би било и ефикасније и моралније у прављењу закона. Али, то би по дефиницији значило да не постоји један “закон земље”, већ више законика у конкуренцији.
И поред оних који тврде да су божји закони изнад људских, мада нема никаквих доказа да је било коју свету књигу написао ико други до неки човек, дакле опет су људски закони, и поред нас либертаријанаца који тврдимо да је принцип незапочињања насиља база за моралнији закон, потребни су механизми који ће спровести те идеје. А тај механизам је управо супротан концепту централизације и тежње да се направи савршени “закон земље”. Напротив, како је производња закона тако тежак посао, он мора да се децентрализује и онда да тржиште покаже који је бољи. До ког степена да се децентрализује? До степена индивидуе. Уместо да тежимо да правимо савршене законе одозго, много важније је да се успостави механизам акције и реакције, односно успостављања и контестације закона, па онда када се неко побуни против наводно неправедног закона, судије и полицајца, да га не гледамо као на лудака, већ као на могућег поправљача одређеног закона. Анархо-капитализам је управо конкретан предлог како то успоставити.
Како анархо-капиталисти, либертаријанци знају који су закони праведни? На основу познавања рационалне етике и принципа незапочињања насиља.
Закон је производ који је најтеже могуће направити од свих других производа, и да држава управо то не би смела да ради, већ тржиште. Као што је тржиште далеко ефикаснији и моралнији начин прављења хлеба, метли, телевизора, музике, књига, тако би било и ефикасније и моралније у прављењу закона. Али, то би по дефиницији значило да не постоји један “закон земље”, већ више законика у конкуренцији.
И поред оних који тврде да су божји закони изнад људских, мада нема никаквих доказа да је било коју свету књигу написао ико други до неки човек, дакле опет су људски закони, и поред нас либертаријанаца који тврдимо да је принцип незапочињања насиља база за моралнији закон, потребни су механизми који ће спровести те идеје. А тај механизам је управо супротан концепту централизације и тежње да се направи савршени “закон земље”. Напротив, како је производња закона тако тежак посао, он мора да се децентрализује и онда да тржиште покаже који је бољи. До ког степена да се децентрализује? До степена индивидуе. Уместо да тежимо да правимо савршене законе одозго, много важније је да се успостави механизам акције и реакције, односно успостављања и контестације закона, па онда када се неко побуни против наводно неправедног закона, судије и полицајца, да га не гледамо као на лудака, већ као на могућег поправљача одређеног закона. Анархо-капитализам је управо конкретан предлог како то успоставити.
Како анархо-капиталисти, либертаријанци знају који су закони праведни? На основу познавања рационалне етике и принципа незапочињања насиља.