[Ђорђе Ивковић]

 За ким је звоно звонило године 1946

Видеће се да дивља краткоумност коју означујемо саркастичним неологизмом "ћаци" није тако нова како се приказује. Њу, дивљу краткоумност, чини модерном само капуљача до носа и маска од носа. Не потиче она чак ни из "деведесетих", како нас уверавају лефтарди кореновићи. Не, много је старија та зверолика појава. Борислав Пекић, и не знајући, лоцира њен изрод  у првим данима фебруара 1946 године, а изродилиште јој беше Трећа београдска гимназија. Ток изрода преноси нам лично Борислав Пекић, један од четрдесетдвојице ђака које је су ондашњи ћаци прве пропустили кроз "топлог зеца".

Коначно, није питање што се изродило; и другде се у та доба израђало. Питање је, од чега је се та Serbiae domestica bestia rubra - наша домаћа црвена бештија, састоји? Од чега је забога сачињена? О каквих зала и погани, од чије све крви и костију, направљена је, да се џилита тако живахна и мудата, док јој је вражје сестриње по Европи давно поцркало?

„И ко се не нађе написан у књизи живота, бачен би у језеро огњено."

(Откровење, гл. 20, 15)

„Ниједан човек није Острво, ... смрт ма кога човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством; и стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом."

                                                                                                                                                                                           (John Done)

...До тада релативно мирна, мада напета атмосфера, наједном се променила. Најпре усамљени, а онда сложни узвици непознатих ученика, па онда, богами, и неких познатих, претворили су се у унисоно урлање из којег се, некако, могло закључити да се предлаже, па одмах прокламацијом и прихвата Т-ово избацивање из школе. У почетној фази урлали су само „гости“. Касније су им се придружили и домаћини, скојевци и активисти. Тек потом је хистеријом била захваћена — бара, како смо звали неопредељене, оне који су били на нашој страни, али то ничим нису смели да демонстрирају. Масовна хистерија индукована је истим начином којим дервишки бубњеви индукују транс. Човеку се чинило да би и сам могао викати „Смрт!'. Резултат америчког експеримента са наношењем бола из огледала Кратак компендијум људског усавршавања даје ми за право. (Мој млађи рођак, седео је на прозору, махао ногама и захтевао — смрт, али му није удовољено.)

И до тада је све било у границама демократије коју смо већ били упознали.
Пред Т-ом се, од трибине до излазних врата, отворио људски коридор, људски у биолошком смислу, велим. Кренуо је према њему примамљен празнином и вероватном жељом да се што пре удаљи са места на коме га нико од његових колега, ни другова, па и најбољих, није узео у одбрану. Места на коме га у од брану нису узели ни професори, свесни нелегалности овакве процедуре, али несвесни да јој управо они, већ и својим присуством, а некмоли немешањем, легитимност обезбеђују.
Можемо у своју одбрану рећи да се све догодило нагло и да смо код првог имена били затечени. У том објашњењу има истине, јер касније све није ишло по скојевском ингениозном плану. Али када је до одупирања и дошло, није оно било такво какво би морало бити да у том тренутку нисмо и ми били више биолошка него морална бића, не сасвим далеко од оних који су, избацујући нас, дефашизирали школу.
Кад је Т. у коридор ушао, овај се над њим склопио, као зидови подземног ходника који су нагло попустили. Ударан са свих страна песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима, који су наједном испод капута извучени, ударан било чиме и било где — где се могло услед великог интереса учесника програма. У Топлом зецу су били углавном гости, странци, а врло мало ученика III мушке. Т. је, више силом запрепашћења него воље, стигао до врата. Она, велика и бела, попут двери, отворила су се, пропустила га и поново затворила, носећи на себи као печат отисак нечије крваве руке. [ Подвукао Ђ.И.]
О ономе што се затим догодило нема сврхе по неком реду причати, У слепом терору реда нема.
Видео сам своје другове како крваре пролазећи кроз тунел нељудске мржње, који ће се тек. две-три године касније назвати Топлим зецом, и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946.
Видео сам своје другове како ћуте.
Видео сам себе како ћутим.
Видео сам децу како вичу: „Смрт'! а немају ни дванаест година.
Видео сам децу како покушавају људском бићу, старијем од њих једва за коју годину, нанети увреду, бол и како у томе успевају.
Видео сам на подијуму конструкторе овог живог зида како уживају у својој малој револуцији, у својој игри са животима школских другова.
Видео сам и те наше другове.

...

Остало...
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...-post.html