31-05-2025, 09:46 AM
Предлог једног политиколога (линк: https://markusmaki.wordpress.com/2025/05...itikologa/)
Претходи чланак је настао јер сам чуо предлог једног православног политиколога, зове се Никола Јовић, шта треба да се ради. Па онда каже. Прво се скупите на локалу, па очистите ђубре и поправите вашу месну заједницу па победите на локалним изборима, па се онда удружите са још једном сличним, па тако полако растете, и онда тако корак по корак освојите и централну власт. И онда је критиковао оне што не подржавају студенте, јер као не може да дође неко гори од Вучића, а ако не оборимо Вучића, доћи ће Блек Рок, узеће целу Србију на име дуга и онда пропаст и онда да дође и Цар Душан, не би нас извадио из буле.
Чему нам служе државни политиколози, него да нас непрестано заглупљују. Они једноставно ван колективизма и власти не знају да размишљају. Прво, не треба нама нико гори од Вучића, он је само један у дугачком низу сличних, тако да ако дође неко чак и мало бољи након њега, он ће бити довољно исти, да то неће бити никаква промена. Друго, политиколог убија људску енергију и људски револт тако што позива на политички активизам. Жао ми је дипломирани државни политиколоже, али тај рецепт гледамо већ хиљадама година. Да ли кроз монархију, овакву или онакву републику, то је све пробано, виђено хиљадама пута, и увек је остало исто: господар и робови.
Свето правило света је ово: тиранин тиранише док се роб да. Дакле кад роб препозна да је роб, а не гласач или државни војник или грађанин или било који еуфемизам за роба, то је почетак промене. Кад разуме да је роб, онда тек може од њега да буде нешто. Онда ће да разуме да ни Цар Душан ни нови пајац који је од села, миц по миц дошао до Србије, да нису његови спасиоци, већ само господари.
Да је дипломирани политиколог консултовао нешто ван државног штива, сазнао би из дела бившег америчког црног роба Фредерика Дагласа да је највећи број црних робова сматрао да је робовласништво ОК систем, да је то тако. Већина није хтела да одруби главу робовласнику или једноставно да побегне, зато што је мислила, пазите сад, да би то нашкодило приватној својини њихових власника. Може ли ишта више самоуништавајуће да буде? И онда једино о чему су робови разговарали између себе је било чији је газда бољи, који бичује мање.
Оно што грађанин или демократски гласач мора да разуме је да он није бољи од тих угашених црнаца. Мада разумем зашто је њему теже, јер он ланце ни не види. Када су људи са ланцима око вратова размишљали као да су без ума, посебно је лако упасти у ту замку када су ланци невидљиви.
Дакле, никакав политички активизам, цареви-душани и остале будалаштине. Не, прво разумеш да си роб, онда схватиш да је закон само цедуља робовласника са листом хирова, и онда се удружиш са осталима са циљем да не будеш слаб. Након тога ће власт подивљати, јер ниједан садиста не жели добровољно да испусти робове из руку, али ће морати да пропадне. Не може се господарити људима који не желе да буду робови. Сила није довољна, већ када роб поверује да је то његова судбина. Они који преживе неће више имати газде.
Ако неко мисли да ће боље проћи тако што ће стално спуштати главу, надајући се да неће добити батине, само ће осигурати да ће морати да ради на плантажи памука. Или се не даш, или плантажа памука до смрти. Не постоји ништа ван тога, нема треће опције.
Када се створи довољно људи који то разумеју, небитан је државни дуг, Блек Рок, ванземаљци, ко год. Свако ће добити исти третман. А они који слушају државне дипломиране политикологе, у зависности које боје су, сањаре о Цару Душану или Другу Титу. Ко год ван тебе те ослободи од једног газде, постаће твој нови газда. То је једна од аксиома нео-политикологије.
Током историје било је пуно оних који су разумели први део, да тиранин тиранише док се роб да, али нико осим анархокапиталиста није разумео други део, да ако те ослободи неко ван тебе, да ће постати твој нови газда. Дакле, пропаст света лежи у томе, да човек након великог напора борбе против једног тиранина на крају приче прихвати новог, јер поверује да власт мора да постоји.
Како онда човек да се понаша? Врло једноставно, ако може да склопи неки договор о ненападању са онима око себе, онда се тако слобода шири концентричним круговима око сваког од нас. Ако не може, онда ради батина један на један. То је тако банално. Шта друго може да постоји? Замислите да питате комшију је ли у реду да се не нападамо, а он каже није. Или не каже ништа али вас свеједно напада. А онда када постигнете први договор о ненападању, онда се даље договарате о условима саживота, типа ја не отимам твоју кућу, твоју жену, твоју децу, ти не отимаш моју кућу, жену и децу, итд. Градите склад одоздо, не тражите да вас неки Баја одозго награди складом. Слобода не може бити нечији поклон. Ако неко други регулише односе између вас и вашег комшије, онда идете на плантажу. Тако свет функционише. Или ви господарите својом судбином или неко други.
И онда временом растете, удружујете се са онима у које имате више поверења, знате да постоје зли људи који се такође удружују у своје савезе, проблем раста и бројева не постоји, јер све ради по истом принципу, али мора да почне одоздо један на један. Свет у коме комшије не могу да се договоре, већ су у непрестаном рату док им Баја не наметне склад, осуђен је на вечно ропство. Баја само измешта сукоб са комшијског на државни ниво и тиме појачава зло. Комшијски договори су основа снаге и основа раста. Касније се све само надограђује.
Историјски гледано, Косовска битка има много више да нас научи то да је неколико витезова одлучило да се удружи против много јачег непријатеља него неки егоманијак Душан, који је пропао брже него што је напредовао. Ти витезови су свеједно изгубили, јер Турска је била далеко јачи непријатељ, али то су екстреми, а и требало им је после скоро још сто година да освоје Србију. Мало слабији противник од Турске би пропао. То није доказ да много малих удружених не ваља, него да је то био само историјски пех. Не кажем да су ти витезови били анархокапиталисти, али су били нека апроксимација организовања одоздо. Србија тада није имала Убер Цара, већ низ малих, који су свеједно били веома јаки. Разумели су концепт удруживања личног интереса. Након тога је државна митологија уздигла Цара Лазара и сличне глупости. Лазар је био само један од многих, који је можда био харизматичнији, способнији од осталих, био везујући елемент, али није био цар над осталим витезовима.
П. С. Још један доказ глупости студената је што су пристали на изборе. То је само један у низу.
Претходи чланак је настао јер сам чуо предлог једног православног политиколога, зове се Никола Јовић, шта треба да се ради. Па онда каже. Прво се скупите на локалу, па очистите ђубре и поправите вашу месну заједницу па победите на локалним изборима, па се онда удружите са још једном сличним, па тако полако растете, и онда тако корак по корак освојите и централну власт. И онда је критиковао оне што не подржавају студенте, јер као не може да дође неко гори од Вучића, а ако не оборимо Вучића, доћи ће Блек Рок, узеће целу Србију на име дуга и онда пропаст и онда да дође и Цар Душан, не би нас извадио из буле.
Чему нам служе државни политиколози, него да нас непрестано заглупљују. Они једноставно ван колективизма и власти не знају да размишљају. Прво, не треба нама нико гори од Вучића, он је само један у дугачком низу сличних, тако да ако дође неко чак и мало бољи након њега, он ће бити довољно исти, да то неће бити никаква промена. Друго, политиколог убија људску енергију и људски револт тако што позива на политички активизам. Жао ми је дипломирани државни политиколоже, али тај рецепт гледамо већ хиљадама година. Да ли кроз монархију, овакву или онакву републику, то је све пробано, виђено хиљадама пута, и увек је остало исто: господар и робови.
Свето правило света је ово: тиранин тиранише док се роб да. Дакле кад роб препозна да је роб, а не гласач или државни војник или грађанин или било који еуфемизам за роба, то је почетак промене. Кад разуме да је роб, онда тек може од њега да буде нешто. Онда ће да разуме да ни Цар Душан ни нови пајац који је од села, миц по миц дошао до Србије, да нису његови спасиоци, већ само господари.
Да је дипломирани политиколог консултовао нешто ван државног штива, сазнао би из дела бившег америчког црног роба Фредерика Дагласа да је највећи број црних робова сматрао да је робовласништво ОК систем, да је то тако. Већина није хтела да одруби главу робовласнику или једноставно да побегне, зато што је мислила, пазите сад, да би то нашкодило приватној својини њихових власника. Може ли ишта више самоуништавајуће да буде? И онда једино о чему су робови разговарали између себе је било чији је газда бољи, који бичује мање.
Оно што грађанин или демократски гласач мора да разуме је да он није бољи од тих угашених црнаца. Мада разумем зашто је њему теже, јер он ланце ни не види. Када су људи са ланцима око вратова размишљали као да су без ума, посебно је лако упасти у ту замку када су ланци невидљиви.
Дакле, никакав политички активизам, цареви-душани и остале будалаштине. Не, прво разумеш да си роб, онда схватиш да је закон само цедуља робовласника са листом хирова, и онда се удружиш са осталима са циљем да не будеш слаб. Након тога ће власт подивљати, јер ниједан садиста не жели добровољно да испусти робове из руку, али ће морати да пропадне. Не може се господарити људима који не желе да буду робови. Сила није довољна, већ када роб поверује да је то његова судбина. Они који преживе неће више имати газде.
Ако неко мисли да ће боље проћи тако што ће стално спуштати главу, надајући се да неће добити батине, само ће осигурати да ће морати да ради на плантажи памука. Или се не даш, или плантажа памука до смрти. Не постоји ништа ван тога, нема треће опције.
Када се створи довољно људи који то разумеју, небитан је државни дуг, Блек Рок, ванземаљци, ко год. Свако ће добити исти третман. А они који слушају државне дипломиране политикологе, у зависности које боје су, сањаре о Цару Душану или Другу Титу. Ко год ван тебе те ослободи од једног газде, постаће твој нови газда. То је једна од аксиома нео-политикологије.
Током историје било је пуно оних који су разумели први део, да тиранин тиранише док се роб да, али нико осим анархокапиталиста није разумео други део, да ако те ослободи неко ван тебе, да ће постати твој нови газда. Дакле, пропаст света лежи у томе, да човек након великог напора борбе против једног тиранина на крају приче прихвати новог, јер поверује да власт мора да постоји.
Како онда човек да се понаша? Врло једноставно, ако може да склопи неки договор о ненападању са онима око себе, онда се тако слобода шири концентричним круговима око сваког од нас. Ако не може, онда ради батина један на један. То је тако банално. Шта друго може да постоји? Замислите да питате комшију је ли у реду да се не нападамо, а он каже није. Или не каже ништа али вас свеједно напада. А онда када постигнете први договор о ненападању, онда се даље договарате о условима саживота, типа ја не отимам твоју кућу, твоју жену, твоју децу, ти не отимаш моју кућу, жену и децу, итд. Градите склад одоздо, не тражите да вас неки Баја одозго награди складом. Слобода не може бити нечији поклон. Ако неко други регулише односе између вас и вашег комшије, онда идете на плантажу. Тако свет функционише. Или ви господарите својом судбином или неко други.
И онда временом растете, удружујете се са онима у које имате више поверења, знате да постоје зли људи који се такође удружују у своје савезе, проблем раста и бројева не постоји, јер све ради по истом принципу, али мора да почне одоздо један на један. Свет у коме комшије не могу да се договоре, већ су у непрестаном рату док им Баја не наметне склад, осуђен је на вечно ропство. Баја само измешта сукоб са комшијског на државни ниво и тиме појачава зло. Комшијски договори су основа снаге и основа раста. Касније се све само надограђује.
Историјски гледано, Косовска битка има много више да нас научи то да је неколико витезова одлучило да се удружи против много јачег непријатеља него неки егоманијак Душан, који је пропао брже него што је напредовао. Ти витезови су свеједно изгубили, јер Турска је била далеко јачи непријатељ, али то су екстреми, а и требало им је после скоро још сто година да освоје Србију. Мало слабији противник од Турске би пропао. То није доказ да много малих удружених не ваља, него да је то био само историјски пех. Не кажем да су ти витезови били анархокапиталисти, али су били нека апроксимација организовања одоздо. Србија тада није имала Убер Цара, већ низ малих, који су свеједно били веома јаки. Разумели су концепт удруживања личног интереса. Након тога је државна митологија уздигла Цара Лазара и сличне глупости. Лазар је био само један од многих, који је можда био харизматичнији, способнији од осталих, био везујући елемент, али није био цар над осталим витезовима.
П. С. Још један доказ глупости студената је што су пристали на изборе. То је само један у низу.