[ХраброСрце]

Ево једна пјесма,из пера мог доброг пријатеља из Подгорице, о злочину над невиним дјевојкама, стријељаним фебруара 45. у невесињском крају:




НЕВЕСИЊСКИ ЦРВЕНИ СВАТОВИ


Када пјесник епско перо узме
да опјева бојеве и људе
и витешка дјела и поступке
да по њима потомци им суде.

Да упамте млађи нараштаји
од каквијех предака потичу
и да знају шта наслиједише
дал' витешку ил' кукавну причу.

Кроз пјесме су опјевани људи
тврди попут гранитне стијене
ријетко се догодити могло
кроз епику да се памте жене.

Ал' због једног догађаја мучког
опјевати нећу дичне момке
јер су жртвом риму заслужиле
невесињске мучене дјевојке.

У смирају другог свјетског рата
смирила се земља Херцегова
помислише СРБи да покољи
нестајаће из њихових снова.

Побјегоше усташе и швабе
у Богу је била СРБска нада
док не дође "у име народа"
црвена и ударна бригада.

Невесињска брда да су могла
избјегла би овај злочин радо
што уради безбожничка рука
којом Шегрт командова Владо.

На Трифундан четрдесет пете
довео је безбожну армаду
да потомству тврдог Невесиња
никаквога простора не даду.

Кроз оптужбе лажне и крвничке
невесињске дјевојке скупише
да пресуде роду и потомству
дјечје игре да не буде више.

Деветнаест ђевојака младих
свака згодна као вита јела
било коју за сина јединца
свака мајка радосно би хтјела.

Најмлађа са седамнаест  љета
бјеше Рајка Мучибабић' куће
млад пупољак тек се расцвјетао
ал' крвнику све је СРБско пруће.

Све дјевојке мучене су тако
ко' што само безбожници знају
да усташке послове заврше
живот затру невесињском крају.

Када им је више досадило
да их муче,да  се подсмјехују
све заједно стријељаше цуре
рафалима створише олују.

И задатак извршише својски
уништише те младе животе
да партији лојалност покажу
кроз крваве безбожне грозоте.

И тако се спроводио закон
који црна донесе власт нова
такве руже одоше под земљу
мјесто пјесме,кола и  сватова.

Умјесто да пуцњи одзвањају
кад ђевери преузму од браће
снајке да им за поноса буду
митраљески шенлук траје краће.

Умјесто да мајке дочекају
да за Васкрс дођу им одиве
с унуцима да куцају јаја
кћерке само у молитви живе.

И то бјеше крвницима мало
него бијес даље искалише
и по порти црквеној подмукло
разбацана т'јела сахранише.

После многих деценија тужних
часни СРБи кости сакупише
и пред Храмом Божјег Вазнесења
њине мошти чесно похранише.

Зора,Рајка,Загорка и Смиља
Драга,Рајка,Борика, Милица
пред Господом сада стоје часно
озарених Светитељских лица.

И са њима Јованка, Десанка
Љепосава,Драгица и Зора
ту љепоту и младост недужну
и сад жали Невесињска гора.

Милица и Јованка, Десанка
Душанка,Јованка, Наталија
пред Господом сада укрепљују
душе којим Права Вјера прија.

Од имена дивних свака љепша
од Господа ДРАГОГ свака дата
да се чује како Херцеговке
Небеска нам одшкрињују врата.

Ето после осам деценија
епска рима обасја им лице
МОЛИТЕ СЕ ЗА НАС МИЛОМ БОГУ
НЕВЕСИЊСКЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ !!!!!


Петар Бандићки