[регул]

ANALITIKA: Evo 5 dokaza da Putin ne blefira

Ko pobeđuje u ratu za Ukrajinu? Uprkos nastavku problema u istočnim oblastima, u poslednje vreme neki prominentni komentatori nude veoma veseli prikaz tamošnjih događaja. Prvi od njih je predsednik Barak Obama, koji je prošle sedmice u govoru diplomcima na Vest Pointu naveo američko ponašanje u ukrajinskoj krizi kao primer uspeha multilateralne diplomatije.

Po njemu je „mobilizacija svetske javnosti i međunarodnih institucija poslužila kao protivteg ruskoj propagandi, ruskoj vojsci na granici i naoružanim grupama“. I mada „još nije gotovo“, Obama tvrdi da je ovo „dalo šansu narodu Ukrajine da izabere svoju budućnost“, piše Stiven Volt, politički analitičar i harvardski profesor međunarodnog pravа.
Drugi primer optimizma dolazi od kolumniste „Njujork tajmsa“ Toma Fridmana (Tom Friedman), koji je 27. maja proglasio da je Putin „trepnuo“ i da je ruski predsednik „gotovo u svemu pogrešio“.

Po Fridmanu, „Putinova otimačina Krima oslabila je rusku privredu, donela Kini unosan dogovor za gas, oživela NATO, navela Evropu da se odvikne od ruskog gasa i počela raspravu širom Evrope o povećanju troškova odbrane“. Samozadovoljno zaključuje: „Zemlja koju Putin danas najviše ugrožava je Rusija.“

U ovim optimističkim procenama postoji tračak istine, u smislu da je Rusija platila cenu za svoje nedavne postupke. Obama i Fridman su u pravu kad kažu da Rusija nije ogromna geopolitička pretnja, kakvom su je neki jastrebovi predstavljali kada je preuzela Krim. Ali i Obami i Fridmanu promakli su pravi – i potpuno normalni – motivi Putinovog ponašanja.

Nema tu ništa tajanstveno: Putin je bio spreman na visoku cenu jer se radilo o vitalnim interesima Rusije. Kladim se da Putin smatra da je u celoj stvari ipak na dobitku. Pogledajte samo šta je sve postigao za proteklih par meseci.

Prvo, odložio je na duže staze ideju daljeg proširenja NATO. Možda zauvek. Rusija se protivila maršu NATO na istok otkad je počeo sredinom devedesetih, ali nije mogla ništa da učini da ga spreči. Kratki rat 2008. sa Gruzijom bio je Putin prvi pokušaj povlačenja crvene linije, i značajno je oborio entuzijazam za proširenje. Ovaj put je Putin jasno dao do znanja da će svaki budući pokušaj uvlačenja Ukrajine u NATO ili čak EU imati za posledicu čvrst ruski odgovor i verovatno dovesti do raspada zemlje.

Drugo, Putin je obnovio rusku kontrolu nad Krimom, što je izuzetno popularno kako među većinom stanovnika Krima tako i među većinom Rusa. Preuzimanje je imalo kratkoročnu cenu (uglavnom blaže ekonomske sankcije), ali je takođe obezbedilo rusku kontrolu nad pomorskom bazom u Sevastopolju, i omogućiće Rusiji pristup crnomorskim izvorima nafte i gasa vrednim na trilione dolara. SAD i Evropa mogu da blokiraju razvoj tih izvora jačim sankcijama, ali je verovatnije da će sankcije popustiti kako se situacija u Ukrajini bude smirivala. A ako Rusija odluči da počne sa iskopavanjem, šta će SAD da urade – da pošalju Šestu flotu da ih spreči?

Treće, Putin je podsetio rukovodstvo Ukrajine da ima mnogo načina da im zagorča život. Bez obzira šta oni hteli, znači, u interesu im je da održavaju barem pristojne odnose sa Moskvom. Novi predsednik Ukrajine, Petro Porošenko, izgleda da je shvatio poruku. Pre izbora je izjavio za „Vašington post“: „Neće biti moguće da stvorimo bezbednost bez direktnog dijaloga sa Rusijom.“ Posle preuzimanja dužnosti, obrazložio je da želi da proširi ukrajinske privredne veze sa Evropom – što je neophodno za bilo kakvu reformu njene problematične privrede – ali namerava da poboljša odnose i sa Rusijom.
Četvrto, Fridmanova priča o „oživljavanju“ NATO je u najboljem slučaju lep san, a u najgorem čista fantazija. Alijansa jeste poslala nekoliko borbenih aviona na istok da uteši baltičke članice, a tokom posete Poljskoj ove nedelje Obama je ponudio standardnu verbalnu podršku i obećao milijardu dolara investicija u odbrambene mere. Ali Poljaci izgleda nisu zadovoljni i traže veću zaštitu od SAD; po svemu sudeći, hteli bi veliku vojnu bazu NATO na svojoj teritoriji. Kriza je između ostalog podsetila posmatrače da širenje NATO nikada nije bilo zasnovano na ozbiljnoj računici interesa i sposobnosti. SAD i saveznici jednostavno su pretpostavili da nikada neće morati da poštuju obavezu iz Člana 5 da brane nove članice NATO. Ne mislim da Rusija namerava da se dalje širi, ali nikada nije bilo više sumnje u mudrost širenja NATO.

Fridman takođe veli da Evropljani sada raspravljaju o povećanju potrošnje na vojsku, kao da od tih diskusija Putin ima nesanicu. Naprotiv, evropske članice NATO već godinama pričaju o povećanju potrošnje na vojsku, ali se ta potrošnja stalno smanjuje.

Konačno, Fridman misli da je Rusija potpisala 30-godišnji sporazum sa Kinom o trgovini gasom, vredan 400 milijardi dolara, iz očajanja i da je u pitanju loš posao. Ni slučajno: iako je Kina pristala na kupovnu cenu nešto nižu od evropske, to je opet dva puta više nego što plaćaju članice Zajednice nezavisnih država, pa će Gasprom ipak dobro da zaradi. Što je još važnije, sporazum jača rusko-kineske privredne odnose i obezbeđuje Gaspromu raznovrsniju klijentelu. To će im omogućiti da oštrije pregovaraju sa drugima. Možda je Putin bio više voljan da pregovara zbog zapadnih sankcija, ali je to svejedno pobeda za njega.

Da rezimiramo: Putinovi manevri izgledaju kao poraz samo ako mislite da mu je cilj bio da rasparča Ukrajinu ili obnovi Sovjetski Savez. Ali ako mislite da je njegov cilj bio da spreči Ukrajinu da uđe u američku „interesnu sferu“ u Evropi, onda je njegovo ponašanje tokom krize spretno, nemilosrdno i uspešno.

Drugim rečima, Putinovo prećutno priznanje nedavnih ukrajinskih izbora i ostale mere za smirivanje situacije nisu primer njegovog popuštanja pred udruženim pritiskom Zapada, već spuštanje lopte jer je već ostvario sve što je hteo i dobio sve što je mogao da očekuje.

Putin nije „trepnuo“, samo je znao kad da završi partiju.
Stiven Volt (Stephen M. Walt) je profesor međunarodnog prava na Univerzitetu Harvard.