14-06-2014, 04:58 AM
Италија је у ПСР ушла под прецизним и јасно дефинисаним условима (а не "да би добила све територије које су биле већински настањене од Италијана"). Patto di Londra, погледај детаље територијалног проширења Италије. Пристала је на то, опет, под прецизним и јасно дефинисаним условима, јер је понуда од њезини дотадашњи савезника била лошија од оне које су јој према Лондонском уговору нудиле силе Антанте (а то је оно што ти велиш "добила све територије које су биле већински настањене од Италијана").
Према томе, испада да су Талијани тешке будале. Ушли су у рат против своји савезника, изгубили 2 милиона војника (700 000 погинулих и 1.5 милион рањених и заробљених), уништили своју економију и државу, а само зато да би добили исто или скоро исто што су већ и имали.
Незадовољење тих услова, прецизно и јасно дефинисаних од стране сила Антанте, срушило је ратну владу, довело Мусолинија на власт и произвело фашизам и касније ДСР. Што се тиче нас самих, то је од Италије створило заклетог непријатеља, који је све радио само да поткопа такозвану новостворену државу на источној обали Јадрана.
А уствари, рад на интересу ратног непријатеља (Хрвата) и Срба и Талијана, по оној "Уф, ал' смо их зајебали.", испало је да Срби никога нијесу зајебали до саме себе. Ако некоме то и посље сто година није јасно, онда нема ту помоћи.
Значи по твоме, Србија, која је десет пута мање доприњела ствари Антанте, него Италија, имала је више права на те просторе, него Италија? По чему и како (нијесу ни Срби, осим Сјеверне Далмације, тамо били већина)?
На томе истоме Солунском фронту, Талијани су имали цијели рат 45 000 војника, а Хрвати, чије је интересе у сукобу са Италијом, заступала Србија, једва по којега (остали су били на другој страни - НЕПРИЈАТЕЉ). Коме је тај Солунски фронт више требао, Италији или Србији?
Србија је натурала Хрвате, ратног непријатеља и Србије и Италије, Талијанима, да с њима преговарају, док су Талијани мјесецима одбијали да с иким, осим са Србима, о томе разговарају.
Да и не спомињемо допринос Талијанске ратне морнатице, колко је она сама ваљала Антанти.
Што се тиче твог циља, свакако је потребно расправити зашто и како су се одвијале ствари касније.
Ту спада све од уласка Италије у рат, па до предаје оружја југо-комунистима.
То је континуитет једне хрватске националне политике, како год да се она звала и под којим год именом да је спровођена, она је била увијек иста. И увијек хрватска. Како реко већ, њихова мржња према Талијанима је једино мања од њихове мржње према Србима. Тако је било и прије сто и прије сто и педесет година и прије тога, тако је било увијек.
За вријеме Аустро-Угарске, Срби у Приморју су увијек били у најбољим односима са Талијанима, а Хрвати увијек на другој страни (осим пар епизода, кад су им Срби требали, а онда увијек по староме).
Српска странка у Приморју и Талијанска странка увијек су радиле заједно и испомагали се, а дуго времена су били у савезу.
И Дража је покушао исто то, па знадемо како је завршио и он и његово дјело. И ође у Америци, има 170 000 Срба и 325 000 "југословена" (то је онај српски потурички ђубар, који неће да су Срби). Такви нити ми требају, нит ми треба "братство" са њима, штавиште од мене неће добити ни "добар дан". Гмизавци.
Према томе, испада да су Талијани тешке будале. Ушли су у рат против своји савезника, изгубили 2 милиона војника (700 000 погинулих и 1.5 милион рањених и заробљених), уништили своју економију и државу, а само зато да би добили исто или скоро исто што су већ и имали.
Незадовољење тих услова, прецизно и јасно дефинисаних од стране сила Антанте, срушило је ратну владу, довело Мусолинија на власт и произвело фашизам и касније ДСР. Што се тиче нас самих, то је од Италије створило заклетог непријатеља, који је све радио само да поткопа такозвану новостворену државу на источној обали Јадрана.
А уствари, рад на интересу ратног непријатеља (Хрвата) и Срба и Талијана, по оној "Уф, ал' смо их зајебали.", испало је да Срби никога нијесу зајебали до саме себе. Ако некоме то и посље сто година није јасно, онда нема ту помоћи.
Значи по твоме, Србија, која је десет пута мање доприњела ствари Антанте, него Италија, имала је више права на те просторе, него Италија? По чему и како (нијесу ни Срби, осим Сјеверне Далмације, тамо били већина)?
На томе истоме Солунском фронту, Талијани су имали цијели рат 45 000 војника, а Хрвати, чије је интересе у сукобу са Италијом, заступала Србија, једва по којега (остали су били на другој страни - НЕПРИЈАТЕЉ). Коме је тај Солунски фронт више требао, Италији или Србији?
Србија је натурала Хрвате, ратног непријатеља и Србије и Италије, Талијанима, да с њима преговарају, док су Талијани мјесецима одбијали да с иким, осим са Србима, о томе разговарају.
Да и не спомињемо допринос Талијанске ратне морнатице, колко је она сама ваљала Антанти.
(12-06-2014, 08:50 PM)ЛукаЛоко Пише: Свакако, циљ постирања тог текста није било дискутовати коме је морала припадати Далмација, него су по мени занимљиви неки пасуси о дешавањима у Далмацији те 1943. године, поготово они које сам подебљао:
Италијански војници су према изјави те жене предали оружја Титовим партизанима уз посредовање Енглеза, што потврђује оно што јавља Самарџић, а о томе се у Италији ћути.
Што се тиче твог циља, свакако је потребно расправити зашто и како су се одвијале ствари касније.
Ту спада све од уласка Италије у рат, па до предаје оружја југо-комунистима.
Цитат:Постојила је нека врста континуитета између усташке и комунистичке политике; усташе су били, барем у неким тренуцима (чисто да не дајем дефинитивне тврдње), расположени против Италијана више него против партизана.
То је континуитет једне хрватске националне политике, како год да се она звала и под којим год именом да је спровођена, она је била увијек иста. И увијек хрватска. Како реко већ, њихова мржња према Талијанима је једино мања од њихове мржње према Србима. Тако је било и прије сто и прије сто и педесет година и прије тога, тако је било увијек.
За вријеме Аустро-Угарске, Срби у Приморју су увијек били у најбољим односима са Талијанима, а Хрвати увијек на другој страни (осим пар епизода, кад су им Срби требали, а онда увијек по староме).
Српска странка у Приморју и Талијанска странка увијек су радиле заједно и испомагали се, а дуго времена су били у савезу.
Цитат:А она реченица о народу који се дели, по мени то добро стоји српском народу, с обзиром кавква је трагедија била за Србе грађански рат током Другог светског рата, па и политичке расправе и поделе у ближа времена. Ја се надам да у будућност људи међу Србима ће наћи начин да за добро земље премосте идеолошка убеђења, онако како та жена је ономад покушала да споји фашисте и антифашисте за добро свог народа у Истри, јер стварно „том народу који се подели, једина могућа судбина је да постане ђубриво“.
И Дража је покушао исто то, па знадемо како је завршио и он и његово дјело. И ође у Америци, има 170 000 Срба и 325 000 "југословена" (то је онај српски потурички ђубар, који неће да су Срби). Такви нити ми требају, нит ми треба "братство" са њима, штавиште од мене неће добити ни "добар дан". Гмизавци.