[Шумадинац]

Александар Вучић је поново изашао пред грађане са сетом „мерa за снижавање цена“ и представио их као спасоносни пакет који ће олакшати живот свима. Ипак, поставља се суштинско питање – зашто председник државе уопште доноси уредбе и најављује потезе који нису у његовој надлежности? Србија има Владу и институције чији је посао да се баве економијом, а не да председник преузима ту улогу и прикупља политичке поене.

Уместо да се усвоје праве економске мере, Вучић народу нуди уредбу о ограниченим трговачким маржама као велико спасење. Али то није дугорочно решење, већ још један маркетиншки потез. Праве економске мере које би посредно утицале на смањење бруто марже трговаца би биле следеће:
– фискалне олакшице за произвођаче основних животних намирница, како би се њихова роба по нижој цени лакше нашла у малопродаји;
– подстицаји домаћој производњи и локалним пољопривредницима, који би ојачали конкуренцију и смањили увозну зависност;
– јача контрола тржишта и антимонополске мере, како би се спречиле злоупотребе и превисоке трговачке марже.

Посебно је проблематична мера која се тиче нижих каматних стопа за кредите, али само за оне са примањима испод 100.000 динара. Та граница је постављена потпуно паушално и искључује огроман број људи који такође живе тешко. Узмимо пример просветних радника – њихове плате су тек нешто изнад тог броја, али то не значи да они живе лагодно. Напротив, њихова примања једва покривају основне трошкове живота. Ипак, они по овим правилима немају право на „повољнији кредит“. Парадоксално, они који школују будуће генерације остају без икакве подршке.

Са друге стране, прави проблем је у томе што Вучићев приступ држи народ у сталној борби за преживљавање – мало уредби о маржама, мало обећања о нижим ратама, мало „државне бриге“ о ценама. Али живот достојан човека није састављен од уредби и популистичких потеза, већ од сигурне зараде која омогућава да се плати стан, да се храни породица, да се деца школују и имају перспективу.



Инфослужба Двери