[Ђорђе Ивковић]

Жабица у сосу од капитулације  - гастрополитичка сотија у три чина

(Из Нимбусовог подрума  — где светлост не залази, а истина не излази.)

Први чин: Гаће доле, али само једне

Читамо наслов. 
Не у жућкасом таблоиду, већ у извештају који се шепури као истраживачки. 
„Вучић ухваћен са спуштеним гаћама.“ 
Сазнајемо:

" (тазе постављени директор УГ Стен)...Милер је додатно појаснио да је свестан колико је Вучић незадовољан и колико притиска јер још увек није сменио Александру Суботић, директорку Унитед Медиа, али да из све снаге ради на томе и да му је потребно још мало времена." 

Мало даље:

"Најсликовитији коментар на ту ситуацију је дао Дру Саливен, један од оснивача Пројекта за извештавање о организованом криминалу и корупцији (OCCRP) захваљући којима смо и добили садржај спорних разговора, а који гласи: `Српски председник Вучић и његов медијски послушник Владимир Лучић ухваћени су спуштених гаћа`."  

Слика је жива, узбудљива, готово еротска у свом замаху голе ироније. 
Али, као и у свакој лошој фарси, истиче се само један гологузан или голокуран, која вам је страна дража.
На једној карикатури, оштроперог нашег моралног шибаџије приказан Вучић: 
Сам против свих. Он, са исуканим калабастером и гаћама на туфне, наспрам свих њих, што пере у њега и камере и своје разрогачене очи.
Испаде, по овом нашем чувеном карикатуристи, несвесно али испаде, да се он Вучићу диви. Да му се подсвесно жели.
А где су остали?
Где је у том еротском игроказу мр. Стен Милер да се покаже испред УМ? 
Камо остали актери — директори, новинари, западни ментори?
Негде у дубокој позадини, како и приличи, Урзула фон дер Лајен, са својим змијским телом?

Они стоје са стране, нису у кадру, нису у оптици. Нема их у наративу.
Европски џентлмени, уредно закопчани, напудерисани, чврсто везаног учкура.
Једино што нико није приметио: Вучић и они  — исте капуте носе. Капуте што се на исту страну откопчавају.

Други чин: Ко мрџга новинаре?

У другом чланку на исту тему, Наташа Латковић, новинарка и уредница на порталу Нова.рс., сведочи : 

“Видели смо да су се новинари Н1 и Нове који су се нашли у хотелу Бристол третирани на понижавајући начин од стране свог директора, да их обезбеђење избацује, задржава… Да не одговара на питања, уместо да их позове за сто са њима да поразговарају”

Ерго, по сопственом чемерном признању, наше љубезне независне новинаре који професионално раде свој посао, мрџга и ћушка физичко обезбеђење њихове рођене фирме. 
Тако улазимо у сазнање да они у својим фирмама регистрованим у Луксембургу и другим европским земљама најразвијеније демократије и највиших медијских стандарда имају унутрашње Ћације, који их киње и шутају кроз врата на свеж ваздух.
Биће да су ти Ћацији, млађи, лепши и паметнији од наших, доместик ћација, зато што су европски?
И нико не виче „гаће доле!“ за њих. Зашто? Јер су гаће .brand. За овдашње еурофанатике и лефтарде, таје европски гаћански brand је свето место. Молитвено.
 
То ће бити "независно новинарство"? 
Да! Само, њихово се слободарско новинарство мери степеном кроткости. Степеном способности да се достојанствено отрпи завртање ушију од свог директора и његових батинаша. Понижавање. Не у канцеларији, већ у улазном холу, да буде транспарентно.
Залуд после гордог поношења. Њихова се новинарска храброст завршава на вратима сопствене фирме.

Трећи чин: Жаба је сервирана
И тако... Гледамо:

Обе те медијске "стране", УГ и УМ, су две главе на истом телу.

Лагано, крчка се мала слатка жаба преливена сосом од карамелизованог лицемерства и интелектуалне капитулације са обилато додатим пелином. Ми, зомбирана публика, добровољно лоботомирана и кретенизована, зобљемо кокице, крекере и шарене брабоњке седимо на отоману забленути у екран. И, мртво-ладно прихватамо како "две стране", наизглед крвно завађене, кроз погана домунђавања иза великих сцена — дакако уз менторство западних пријатеља и никако друкчије —  долазе до "пословног споразума". Односно, гледамо рађање монструма у лајфу. Гледамо како ниче двоглаво чудовиште које лаје и уједа са обе стране. Обе главе су дивље и непријатељске, и ниједна глава не види даље од сопствене сенке. Обе урлају у исто време. Лажу и трују. Једна прети, друга заводи, а обе служе истом господару.
Свака жаба на крају проговори. Наша. из соса, наравно:

„Ја сам ваша вечера, ваше помирење, ваш споразум. Ја сам оно што кусате сваког дана. Не питајте ко ме скувао, јер сви су мешали кашику: и ваши, и њихови, и господари.“

И ми гурамо у себе ту кувану жабу у муљу, задовољни што је бар топла.