[Ђорђе Ивковић]

Александар Јоцић, Између бола и наде

 

Сувише млад за тако велико и тако болно искуство.
Са непуних деветнаест година Александар Јоцић пред читаоца износи своју исповест, сведочанство о чуду опстанка, али и о борби која тек почиње онда када се у болничкој соби отворе очи.
Његова књига Између бола и наде је аутобиографско дело, али и много више од тога: то је белешка о људској издржљивости, о љубави родитеља, пожртвованости медицинског особља и о стрпљењу које траје годинама.
И опет, више од тога — о дубљем разумевању живота.
Са четрнаест година Александар је доживео несрећу која га је ставила пред границу живота и смрти. Лекари су говорили да је исход готово немогућ [font=Times New Roman]—[/font] „један у милион“.
Он је био тај један.
Мали дечак, склупчан у срцу таме — умотан у бол као у повесмо. Тако је почело.
Слушао је гласове око себе, али није могао да говори, ни да се помери. У тим данима, када је једина граница између њега и неба био прашњави плафон болничке собе и пригушено плавичасто светло неонке, родила се одлучност.
Његово казивање је чедно, без стилизације и украса, али управо у томе лежи снага: у непосредности и у простим реченицама које не глуме књижевност, већ доносе сведочанство.
У књизи се смењују тренуци очаја и бљескови судбине: када је први пут померио руку, када је хтео да ишчупа сонду, када је један добри Авганистанац из собе постао његов сапатник, када је први пут разговарао телефоном са братом. То су мале — а у ствари огромне победе.
Између бола и наде није велика књига по обиму, али је велика по ономе што доноси. Читајући је, имате утисак да је најбоље оставити је поред требника – вратићете јој се онда када вам понестане воље за борбу.
Јоцић је, можда и несвесно, исписао не само своју причу већ и једно опште место: подсетио нас је да је бол део људског пута, али и да је могуће устати. Вероватно ће се, како буде сазревао, враћати овој теми, али тада ће моћи да проговори и о другој, још страшнијој сенци [font=Times New Roman]—[/font] о усамљености. За сада, он је успео да изрекне оно најтеже: да бол не мора бити крај, већ почетак наде.
-----
Александар Јоцић — “Између бола и наде” 

Контакт: jocicaleksandar223@gmail.com.