19-09-2025, 03:19 PM
У сваком друштву постоје само 2 класе
https://markusmaki.wordpress.com/2025/09...mo-2-klase
У наивној, дакле погрешној друштвеној науци, стално се потенцира на парама, дакле имању и дохотку, као одредницама за то шта је нека класа. Па онда кажу, сиротиња, средњи, богати, веома богати. Или се крене да се дели по амбијенту живљења, па су то онда сељаци, и грађани, или по типу занимања, па су то онда произвођачи и услуге, онда дељење по томе како се ради, физички лии интелектуално, затим се људи деле по расама итд.
Све те ствари заједно су или небитне, или врло мало битне, или их владар и његови чанколизи интелектуалци намерно потенцирају да сви одврате пажњу са једине важне поделе у друштву, а то је подела на оне који спроводе насиље, односно на владара и његову свиту, и на оне који то насиље трпе.
Све набројане разлике из првог пасуса постоје, али бледе врло брзо до небитности услед тако оштре разлике између оних који тлаче и на тлачене.
Узгред, лева социјалистичка гамад ће вам непрестано понављати да је ту поделу највише дефинисао и уобличио њихов Карл Маркс, но он је то преузео од либерала, а они опет од других пре њих. Та свест о тој једино битној подели стара је као озбиљна друштвена наука, која постоји. Није сва друштвена наука дување у владареве дипле, мада највећи део јесте.
Маркс као веома неоригинални „мислилац“, такође није никакав економски аналитичар, опет углавном све што је написао, то је преузео од ранијих мислиоца класичне економске мисли, који су једнако промашили све као и он. Отуда не треба да чуди да његова теорија о стварању вишка вредности да је бесмислена и скроз нетачна, а није чак ни његова. Класична економија је одавно превазиђена. А мислиоци од Аристотела на овамо, вековима сви су грешили, ко више ко мање. Тек од аустријске економске школе, можемо да говоримо о неком озбиљном приступу материји. А та економска школа је побила већину вишевековних заблуда.
Но, економија је мање важна, затварам заграду. Владајућа класа није та што је богата, умна, продуховљена, врла, што брине за остале итд. Владајућа класа је увек била разбојничка група која је поробила остатак друштва, а користила свој интелект и бесконачну поквареност да када сила није довољна, да збуни потлачене да они помисле да треба да буду владани. И често кроз историју владајућа класа уопште није била богата. Било који краљ до пре 200 година био је беднији од данашњег припадника средње класе. Али је увек био моћан. И он је умирао крезуб и од обичне инфекције, али је он увек био господар живота и смрти раје. То је карактеристика која је непромењена кроз време.
Оно што се мењало је начин оправдања постојања власти да се Власи не сете, али је концепт увек био исти. И сви сукоби између држава нису друго до борба за превласт између владара, који користе свако своје робове да их пошаљу на противничку банду и њихове робове. То је све било веома добро познато пре него што је Марксов отац и помислио да га направи. Тако да левичари могу да се убришу са својом политичком анализом.
Никада у историји није постојао морал, правда, поштење, врлина у владајућој класи. Што је потпуно логично, јер оног тренутка када би они постали општи, они би прво и до краја били против саме владајуће класе. Закони су увек били само за потлачене, а не за владајућу класу. То не значи да су сви закони били лоши, неки су случајно били и добри, али и ти добри нису били примењени на владајућу класу. Ако и јесу понекад, то је било само утилитарно да владар, ретко, жртвује неке припаднике своје банде, да би заштитио целу банду чинећи да потлачени поверују да закон важи и за владаре.
И данас када чујете људе како богати не плачу, како је најважније подела на богате и сиромашне, то раде софисти. Прва карактеристика и једнина битна је легитимност насиља. Владар је онај који је успео што силом, што дебелом манипулацијом да убеди најшире потлачене слојеве да је његово разбојништво потребно и праведно, дакле легитимно. Наравно да ће због таквог положаја бити и богатији у односу на потлачене, али то је последица, не узрок. Али је зато увек био моћан, било да је био богат или не. Он је изнад вас, зато што је био довољно зао да вам стави директан ланац око врата у прошлости или демократски ланац данас. Каткад мачем, али највише црном магијом речи.
Поднаслов овог блога је: Господар поседује роба тек када он поверује да је газдина реч закон, и да је врлина поштовати је.
Ако желите да постанете или да идете у правцу да постанете сопствени господар, или барем да смањите ниво ропства, посебно менталног, морате да презрете господареву реч. Од тога све полази. Кад то будете достигли, онда ће сво остало осушено блато пасти са ваших панталона. Престаћете да гласате, да верујете у државне установе, у пандуре, у државну правду, у државне норме, у заједнички интерес и остале замке за наивне.
У прошлости су дресери коња њих ломили, што значи да су их што батинали, што јахали док им леђа нису пукла брутално, док ови не би пристали да буду јахани. То је већи део и људске историје: говеђе робовласништво.
Данашњи дресери више не ломе коње, већ користе мало штапа и пуно шаргарепе. Од малена их пазе и мазе и зову их Ђорђе, да коњ види како му је удобно код човека, уместо да стално буду на удару вука или медведа у дивљини, али им полако додају конопац по конопац, узду по узду, део по део седла, потковице, оно око очију, каче их на кола, на плуг итд, и сваки пут им дају коцку шећера кад су послушни, а изоставе награду кад су непослушни, мало јаче затегну конопац али без батина. Уместо да их ломе, стално их подсећају да удобност није гарантована, већ само ако слушају. То је груба метафора за данашње демократске владаре. Демократија је далеко сложенија и суптилнија превара. Ипак су људски робови мало паметнији од коња.
У оба случаја не постоји разлика у концепту. Човек је неприкосновени господар коњу, разлика је само у начину успостављања тог односа.
Не падајте на форе око класа. Постоје само 2 битне класе и левичари и десничари нису ваши пријатељи.
https://markusmaki.wordpress.com/2025/09...mo-2-klase
У наивној, дакле погрешној друштвеној науци, стално се потенцира на парама, дакле имању и дохотку, као одредницама за то шта је нека класа. Па онда кажу, сиротиња, средњи, богати, веома богати. Или се крене да се дели по амбијенту живљења, па су то онда сељаци, и грађани, или по типу занимања, па су то онда произвођачи и услуге, онда дељење по томе како се ради, физички лии интелектуално, затим се људи деле по расама итд.
Све те ствари заједно су или небитне, или врло мало битне, или их владар и његови чанколизи интелектуалци намерно потенцирају да сви одврате пажњу са једине важне поделе у друштву, а то је подела на оне који спроводе насиље, односно на владара и његову свиту, и на оне који то насиље трпе.
Све набројане разлике из првог пасуса постоје, али бледе врло брзо до небитности услед тако оштре разлике између оних који тлаче и на тлачене.
Узгред, лева социјалистичка гамад ће вам непрестано понављати да је ту поделу највише дефинисао и уобличио њихов Карл Маркс, но он је то преузео од либерала, а они опет од других пре њих. Та свест о тој једино битној подели стара је као озбиљна друштвена наука, која постоји. Није сва друштвена наука дување у владареве дипле, мада највећи део јесте.
Маркс као веома неоригинални „мислилац“, такође није никакав економски аналитичар, опет углавном све што је написао, то је преузео од ранијих мислиоца класичне економске мисли, који су једнако промашили све као и он. Отуда не треба да чуди да његова теорија о стварању вишка вредности да је бесмислена и скроз нетачна, а није чак ни његова. Класична економија је одавно превазиђена. А мислиоци од Аристотела на овамо, вековима сви су грешили, ко више ко мање. Тек од аустријске економске школе, можемо да говоримо о неком озбиљном приступу материји. А та економска школа је побила већину вишевековних заблуда.
Но, економија је мање важна, затварам заграду. Владајућа класа није та што је богата, умна, продуховљена, врла, што брине за остале итд. Владајућа класа је увек била разбојничка група која је поробила остатак друштва, а користила свој интелект и бесконачну поквареност да када сила није довољна, да збуни потлачене да они помисле да треба да буду владани. И често кроз историју владајућа класа уопште није била богата. Било који краљ до пре 200 година био је беднији од данашњег припадника средње класе. Али је увек био моћан. И он је умирао крезуб и од обичне инфекције, али је он увек био господар живота и смрти раје. То је карактеристика која је непромењена кроз време.
Оно што се мењало је начин оправдања постојања власти да се Власи не сете, али је концепт увек био исти. И сви сукоби између држава нису друго до борба за превласт између владара, који користе свако своје робове да их пошаљу на противничку банду и њихове робове. То је све било веома добро познато пре него што је Марксов отац и помислио да га направи. Тако да левичари могу да се убришу са својом политичком анализом.
Никада у историји није постојао морал, правда, поштење, врлина у владајућој класи. Што је потпуно логично, јер оног тренутка када би они постали општи, они би прво и до краја били против саме владајуће класе. Закони су увек били само за потлачене, а не за владајућу класу. То не значи да су сви закони били лоши, неки су случајно били и добри, али и ти добри нису били примењени на владајућу класу. Ако и јесу понекад, то је било само утилитарно да владар, ретко, жртвује неке припаднике своје банде, да би заштитио целу банду чинећи да потлачени поверују да закон важи и за владаре.
И данас када чујете људе како богати не плачу, како је најважније подела на богате и сиромашне, то раде софисти. Прва карактеристика и једнина битна је легитимност насиља. Владар је онај који је успео што силом, што дебелом манипулацијом да убеди најшире потлачене слојеве да је његово разбојништво потребно и праведно, дакле легитимно. Наравно да ће због таквог положаја бити и богатији у односу на потлачене, али то је последица, не узрок. Али је зато увек био моћан, било да је био богат или не. Он је изнад вас, зато што је био довољно зао да вам стави директан ланац око врата у прошлости или демократски ланац данас. Каткад мачем, али највише црном магијом речи.
Поднаслов овог блога је: Господар поседује роба тек када он поверује да је газдина реч закон, и да је врлина поштовати је.
Ако желите да постанете или да идете у правцу да постанете сопствени господар, или барем да смањите ниво ропства, посебно менталног, морате да презрете господареву реч. Од тога све полази. Кад то будете достигли, онда ће сво остало осушено блато пасти са ваших панталона. Престаћете да гласате, да верујете у државне установе, у пандуре, у државну правду, у државне норме, у заједнички интерес и остале замке за наивне.
У прошлости су дресери коња њих ломили, што значи да су их што батинали, што јахали док им леђа нису пукла брутално, док ови не би пристали да буду јахани. То је већи део и људске историје: говеђе робовласништво.
Данашњи дресери више не ломе коње, већ користе мало штапа и пуно шаргарепе. Од малена их пазе и мазе и зову их Ђорђе, да коњ види како му је удобно код човека, уместо да стално буду на удару вука или медведа у дивљини, али им полако додају конопац по конопац, узду по узду, део по део седла, потковице, оно око очију, каче их на кола, на плуг итд, и сваки пут им дају коцку шећера кад су послушни, а изоставе награду кад су непослушни, мало јаче затегну конопац али без батина. Уместо да их ломе, стално их подсећају да удобност није гарантована, већ само ако слушају. То је груба метафора за данашње демократске владаре. Демократија је далеко сложенија и суптилнија превара. Ипак су људски робови мало паметнији од коња.
У оба случаја не постоји разлика у концепту. Човек је неприкосновени господар коњу, разлика је само у начину успостављања тог односа.
Не падајте на форе око класа. Постоје само 2 битне класе и левичари и десничари нису ваши пријатељи.