[Бранке]

ПРЕТЕЧЕ ПОШТАРА: Татари су носили пошту по Србији, јашући 900 км без одмора!




Легендарни “Пони експрес”, чији су курири повезали источну и западну обалу Сједињених Америчких Држава, постојао је свега 18 месеци – од априла 1860. до октобра 1861. године. Релативно кратко, у односу на период од безмало 500 година, током којег су наши татари на коњима преносили дипломатску пошту између Београда и Цариграда.

И док су се јахачи “Пони експреса”, по принципу штафете, мењали на сваких 120 до 160 километара, татари су јахали и преко 900 километара без одмора.

Неколико станица “Пони експреса” сачувано је до данас и претворено у својеврсне музеје, а Американци су подигли и десетине споменика у част ових неустрашивих јахача, о којима је исписано и снимљено на стотине књига и филмова.

Код нас, једини “подсетник” на постојање татара – писмоноша су клупа испред зграде Главне поште у Београду, са плочицом на којој су исписане година рођења и смрти Ристе Прендића (1800 – 1892), последњег српског татарина и улица посвећена татарину Богдану Ђорђевићу.


Rista-Prendic

Татари, дипломатски курири, носили су дипломатску пошту не само према Цариграду, Травнику, Солуну или Видину, већ и важну пошту за нахије по Србији. Риста Прендић је у својој 67. години (што је у то време била дубока старост), донео султаново писмо да се дозвољава повлачење турске војске из Србије. У марту, по снегу, прејахао је преко 900 километара од Цариграда до Београда.

Раздаљина од Београда до Цариграда у оно време се прелазила за око 186 сати путовања. Када су обични људи путовали тако далеко, користили су мензулане – поштанске станице (у некима се само вршила замена коња, а постојале су и оне у којима је могло и да се преноћи). Јахали су по 12 сати, па одмарали.

Татари уопште нису спавали, јер након што би узјахали коња у Београду, сјахали би тек у Цариграду. Нису смели да спавају и избегавали су и да се заустављају, јер су носили важна писма која су могли да им украду.


Tatarin-postar

Док су обични смртници од Београда до Цариграда путовали око десет, петнаест дана, татари су ту раздаљину прелазили за око седам. Да би остали будни, пили су татар – кафу. То је мешавина сувог праха од кафе, мало шећера и хладне воде, која се обликује у грудвицу и стави на језик, да се топи док јашете.

Иде право у мозак, држи концентрацију и спречава да заспите. Када су били на задатку, татари нису смели да се преједу, јер је од јела могло да им се приспава. Зато су обично пили горки чај без шећера, а можда би појели и мало сомуна.

Татар Богдан Ђорђевић прејахао је пут од Цариграда за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина, и за то добио 500 дуката. Још бржи од Ђорђевића био је Лазар Аранђеловић, звани Инџе (на турском: ситно), врло пргав човек, карађорђевац, који је једном приликом „откачио” и Кнеза Милоша.

Инџе је кнезу Александру Карађорђевићу донео берат (султанову дозволу) да може да буде кнез у Србији за нешто више од четири дана.

Али, најбржи је био Риста Прендић.

Риста Прендић, рођен у Алексинцу, био је дипломатски курир Кнежевине и Краљевине Србије, до 1837. лични татарин кнеза Милоша, а од 1837. до 1855. и енглески дипломатски курир (у служби енглеског конзула у Србији Џорџа Лојда Хоџеса), на основу чега је од Енглеза добијао плату, десет дуката месечно. Његова кућа је својевремено била једна од најлепших и највећих у Алексинцу и служила је као зграда британске поште.

За разлику од Прендића, темпераментни Инџе није дочекао да ужива у старости. Пре него што се кнез Милош 1859. вратио на престо, склонио се из Србије у Цариград, јер је знао да га Милош неће поштедети.


Varvarin-Tatari

Тамо је живео неко време, док Обреновић није послао неког пропалог трговца да га убије. Наиме, Инџе је у Цариграду посећивао неке српске трговце, у чијој се кући једног дана појавио и Милошев плаћеник, кога су ови одраније познавали из Београда. Када је Аранђеловић изашао из куће, придошлица је кренуо за њим, ударио га ножем у груди и убио. Током испитивања у турској полицији, признао је да је за то убиство био плаћен.

У турској царевини јавне путеве, мостове, скеле и мензулане, као саобраћајне установе, одржавало је локално становништво, односно житељи насеља која се налазе поред тих објеката, у замену за ослобођење најтежих пореза.

(Телеграф)