13-10-2025, 10:32 PM
ТРАДИЦИЈА OСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА СРБИЈЕ (1912–1918) У СРПСКОМ ЦРКВЕНОМ ГРАДИТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА
Сажетак. Између 1918. и 1941. године у српском црквеном градитељству испољенe су велика инвентивност и разноликост. Томе је највише погодовала атмосфера обнове духовног и националног живота Срба у новим југословенским околностима, које су наступиле 1918. године. Симболичнa веза ратова за ослобођење и уједињење са средњовековним наслеђем истакла је у први план српскe војникe, кнезa-мученикa Лазарa Хребељановићa из 1389. године и престолонаследника Александра I Карађорђевића између 1912. и 1918. године. Како би сећање на српске војнике, хероје и мученике било меморисано у сакралном простору, настале су спомен-цркве. Архитектура ових храмова је следила средњовековне градитељске узоре, док је функције остварила повезивањем богослужбене и фунерарне намене.
----------------------------------------------------------------------------
У југословенској монархији српска нација се примарно идентификовала са својим православним идентитетом. Залагање за обнову изгубљених веза са немањићком средњовековном државом и њеним црквеним наслеђем било је приоритетна и свеобухватна активност. Испољавала је природу верских функција, које су у пуном обиму показале капацитет свих оних настојања којима је одређиван правац развоја црквеног градитељства између 1918. и 1941. године. У овом процесу нашли су се они елементи српског друштва који су истакли потребу за супституисањем унутрашњих националних циклуса. Штавише, процес верског обликовања нације на српском примеру у југословенским условима одражавао је константно прилагођавање замишљеном друштву.
----------------------------------------------------------------------------
Закључак
У формирању и одржавању црквено-меморијалног наслеђа између 1918. и 1941. године учествовала је Српска православна црква. Креиран је нови тип
храма, спомен-црква која је објединила богослужбене и фунерарне функције, на основу којих је развијен њихов визуелни и меморијални карактер. Њихови садржаји представљају симбиозу техничких и естетских решења, али и део симболичних увида који су забележени у сећању на страдале војнике из Ослободилачких ратова 1912–1918. Те се меморије могу разумети као ауторефлективни видови идентификовања који су функционисали унутар култа српског ратника. Оне су преносиле идеју о војнику-мученику, националном хероју који је био повезан са косовским заветом и усађен у колективну меморију српске нације.
Концепт српског војника из Ослободилачких ратова 1912–1918. послужио је као чврста основа за изградњу меморијалне свести у српском међуратном друштву. Духовно усмерење и неговање сећања на ове ратове спровођено је систематском изградњом спомен-цркава. Оне су највише биле посвећене војницима погинулим у овим ратовима. Меморијална идеја је до пуног изражаја дошла у националној линији испољавања. Процеси меморисања били су сложени и противуречни феномени, који су верску свест често поистовећивали са националном до мере у којој она заиста постаје религиозна пракса. Спомен-црква је садржала суштину духовних и верских процеса који су омогућили чување сећања на традицију Ослободилачких ратова 1912–1918. године. Традиција је успостављена око српског војника, који је исторификовао друштвене токове у процесу ритуализовања нације. Идеја о војнику као националном хероју и мученику била је неопходна за очување српског историјског и националног удела у формирању југословенске државе. Иако имагинаран, национални наратив је у меморијалном простору показивао потребу за историјском потврдом. Она је нацији омогућавала да се повеже заједничким симболима, да митолошке наносе прочисти историјом и вреднује осетљива национална питања.
Тадија Б. СТЕФАНОВИЋ, "Традиција Oслободилачких ратова Србије (1912–1918) у српском црквеном градитељству између два светска рата", Зборник радова Филозофског факултета, lv (2) / 2025, стр. 317–341
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf...02317S.pdf
Сажетак. Између 1918. и 1941. године у српском црквеном градитељству испољенe су велика инвентивност и разноликост. Томе је највише погодовала атмосфера обнове духовног и националног живота Срба у новим југословенским околностима, које су наступиле 1918. године. Симболичнa веза ратова за ослобођење и уједињење са средњовековним наслеђем истакла је у први план српскe војникe, кнезa-мученикa Лазарa Хребељановићa из 1389. године и престолонаследника Александра I Карађорђевића између 1912. и 1918. године. Како би сећање на српске војнике, хероје и мученике било меморисано у сакралном простору, настале су спомен-цркве. Архитектура ових храмова је следила средњовековне градитељске узоре, док је функције остварила повезивањем богослужбене и фунерарне намене.
----------------------------------------------------------------------------
У југословенској монархији српска нација се примарно идентификовала са својим православним идентитетом. Залагање за обнову изгубљених веза са немањићком средњовековном државом и њеним црквеним наслеђем било је приоритетна и свеобухватна активност. Испољавала је природу верских функција, које су у пуном обиму показале капацитет свих оних настојања којима је одређиван правац развоја црквеног градитељства између 1918. и 1941. године. У овом процесу нашли су се они елементи српског друштва који су истакли потребу за супституисањем унутрашњих националних циклуса. Штавише, процес верског обликовања нације на српском примеру у југословенским условима одражавао је константно прилагођавање замишљеном друштву.
----------------------------------------------------------------------------
Закључак
У формирању и одржавању црквено-меморијалног наслеђа између 1918. и 1941. године учествовала је Српска православна црква. Креиран је нови тип
храма, спомен-црква која је објединила богослужбене и фунерарне функције, на основу којих је развијен њихов визуелни и меморијални карактер. Њихови садржаји представљају симбиозу техничких и естетских решења, али и део симболичних увида који су забележени у сећању на страдале војнике из Ослободилачких ратова 1912–1918. Те се меморије могу разумети као ауторефлективни видови идентификовања који су функционисали унутар култа српског ратника. Оне су преносиле идеју о војнику-мученику, националном хероју који је био повезан са косовским заветом и усађен у колективну меморију српске нације.
Концепт српског војника из Ослободилачких ратова 1912–1918. послужио је као чврста основа за изградњу меморијалне свести у српском међуратном друштву. Духовно усмерење и неговање сећања на ове ратове спровођено је систематском изградњом спомен-цркава. Оне су највише биле посвећене војницима погинулим у овим ратовима. Меморијална идеја је до пуног изражаја дошла у националној линији испољавања. Процеси меморисања били су сложени и противуречни феномени, који су верску свест често поистовећивали са националном до мере у којој она заиста постаје религиозна пракса. Спомен-црква је садржала суштину духовних и верских процеса који су омогућили чување сећања на традицију Ослободилачких ратова 1912–1918. године. Традиција је успостављена око српског војника, који је исторификовао друштвене токове у процесу ритуализовања нације. Идеја о војнику као националном хероју и мученику била је неопходна за очување српског историјског и националног удела у формирању југословенске државе. Иако имагинаран, национални наратив је у меморијалном простору показивао потребу за историјском потврдом. Она је нацији омогућавала да се повеже заједничким симболима, да митолошке наносе прочисти историјом и вреднује осетљива национална питања.
Тадија Б. СТЕФАНОВИЋ, "Традиција Oслободилачких ратова Србије (1912–1918) у српском црквеном градитељству између два светска рата", Зборник радова Филозофског факултета, lv (2) / 2025, стр. 317–341
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf...02317S.pdf