21-10-2025, 10:50 AM
Прикази књиге
Лазар Радан, ПОРУЧНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ КРСТО ЂЕРИЋ (1911–1942) – ХЕРОЈ ЈУНСКОГ УСТАНКА НА ТРУСИНИ 1941. ГОДИНЕ, Требиње, Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“, 2024, 121.
Поручник Ђерић, рођен 1911. године у селу Горња Трусина недалеко од Невесиња, био је једна од најзначајнијих личности устанка српског народа који је у том крају подигнут већ јуна 1941. године. У питању је био један од најраније исказаних облика отпора у окупираној Југославији, организован као реакција на већ отпочеле усташке злочине у Херцеговини, а које су устаници Невесињског среза, предвођени Ђерићем, у великој мјери успјели оружано спријечити у свом крају. У историографији социјалистичке Југославије ријетко помињан, у позитивном контексту никада, организационе и војничке заслуге Крста Ђерића као школованог официра приписиване су другима, а сјећање на њега у Невесињу и објективно историографско одређење његове улоге, изостали су.
Ратни пут Ђерићевог 25. артиљеријског пука Југословенске војске од 6. априла 1941. године, био је тема сљедећег поглавља, гдје је аутор, сем основних информација о судбини Ђерића у насталом хаосу, дао и преглед организационе структуре Југословенске војске у данима почетка рата. Радан описује и долазак окупаторских снага у Невесињски срез, те предочава политичке и административне околности новонастале ситуације у том дијелу новостворене Независне Државе Хрватске, а затим и прва насиља која су започела успостављањем њених власти и кулминирала масовним ратним злочинима који су били дефинитивни окидач за почетак устанка. Иако наглашава да је током љета 1941. године, као и у већини других крајева НДХ, устаничка „војска у себи објединила, усред егзистенцијалне угрожености народа, све чиниоце – и националисте и комунисте“,
Радан скреће пажњу на околности које су у каснијем периоду одредиле развој ситуације и епилог заједничке устаничке пушке невесињских Срба. Највећу пажњу и неке од главних закључака ове студије Радан преноси у поглављу о сукобима на Трусини током 1941. године. У вези са том етапом устанка, он Ђерића описује као краљевог официра „који је имао војно искуство“ и као такав командовао „јединицама састављеним од његових комшија и сељана“. Тим описима он додаје критику послијератне историографије која је из идеолошких разлога Ђерићеве заслуге приписивала другима – потоњим борцима партизанског покрета. Свакако најзначајнији догађај који се десио на том простору прве ратне године било је убиство усташког сатника-мајора Мија Бабића, једног од најближих Павелићевих људи. Околности тог устаничког подвига, у коме је Ђерић несумњиво имао битну улогу, посебна су тема Радановог рада.
У завршним разматрањима, Радан расвјетљава околности трагичне смрти поручника Ђерића, до које није дошло у борби са окупатором, него од руке доскорашњих сабораца са којима није дијелио идеолошке свјетоназоре. У вези с тим, он објашњава један од феномена који су обиљежили тај период рата у Херцеговини, као и оближњој Црној Гори. У питању су неки од најбруталнијих примјера „црвеног терора“ у окупираној Југославији, еуфемистички називани „лијевим скретањима“. Поред карактера и околности тих злочина, Радан је недвосмислено и аргументовано окарактерисао и главне актере тих догађаја. Међу њима и некадашњег шпанског борца, а касније команданта Четврте југословенске армије и народног хероја Петра Драпшина, који је лично извршио егзекуцију Ђерића, претходно ухапшеног због одбијања да се прикључи партизанском покрету. Осим самих описа ових догађаја, Радан је објаснио и политичку платформу која је Комунистичкој партији Југославије била основ за такве поступке, закључујући да они „нису били продукт одлуке неких локалаца и заправо нису била нека ’скретања’, већ је то била јасно и искључиво директива ВШ и званична политичка платформа вођства комунистичког покрета у Југославији“
Немања Вујић
https://istorija20veka.rs/wp-content/upl...61-262.pdf
Лазар Радан, ПОРУЧНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ КРСТО ЂЕРИЋ (1911–1942) – ХЕРОЈ ЈУНСКОГ УСТАНКА НА ТРУСИНИ 1941. ГОДИНЕ, Требиње, Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“, 2024, 121.
Поручник Ђерић, рођен 1911. године у селу Горња Трусина недалеко од Невесиња, био је једна од најзначајнијих личности устанка српског народа који је у том крају подигнут већ јуна 1941. године. У питању је био један од најраније исказаних облика отпора у окупираној Југославији, организован као реакција на већ отпочеле усташке злочине у Херцеговини, а које су устаници Невесињског среза, предвођени Ђерићем, у великој мјери успјели оружано спријечити у свом крају. У историографији социјалистичке Југославије ријетко помињан, у позитивном контексту никада, организационе и војничке заслуге Крста Ђерића као школованог официра приписиване су другима, а сјећање на њега у Невесињу и објективно историографско одређење његове улоге, изостали су.
Ратни пут Ђерићевог 25. артиљеријског пука Југословенске војске од 6. априла 1941. године, био је тема сљедећег поглавља, гдје је аутор, сем основних информација о судбини Ђерића у насталом хаосу, дао и преглед организационе структуре Југословенске војске у данима почетка рата. Радан описује и долазак окупаторских снага у Невесињски срез, те предочава политичке и административне околности новонастале ситуације у том дијелу новостворене Независне Државе Хрватске, а затим и прва насиља која су започела успостављањем њених власти и кулминирала масовним ратним злочинима који су били дефинитивни окидач за почетак устанка. Иако наглашава да је током љета 1941. године, као и у већини других крајева НДХ, устаничка „војска у себи објединила, усред егзистенцијалне угрожености народа, све чиниоце – и националисте и комунисте“,
Радан скреће пажњу на околности које су у каснијем периоду одредиле развој ситуације и епилог заједничке устаничке пушке невесињских Срба. Највећу пажњу и неке од главних закључака ове студије Радан преноси у поглављу о сукобима на Трусини током 1941. године. У вези са том етапом устанка, он Ђерића описује као краљевог официра „који је имао војно искуство“ и као такав командовао „јединицама састављеним од његових комшија и сељана“. Тим описима он додаје критику послијератне историографије која је из идеолошких разлога Ђерићеве заслуге приписивала другима – потоњим борцима партизанског покрета. Свакако најзначајнији догађај који се десио на том простору прве ратне године било је убиство усташког сатника-мајора Мија Бабића, једног од најближих Павелићевих људи. Околности тог устаничког подвига, у коме је Ђерић несумњиво имао битну улогу, посебна су тема Радановог рада.
У завршним разматрањима, Радан расвјетљава околности трагичне смрти поручника Ђерића, до које није дошло у борби са окупатором, него од руке доскорашњих сабораца са којима није дијелио идеолошке свјетоназоре. У вези с тим, он објашњава један од феномена који су обиљежили тај период рата у Херцеговини, као и оближњој Црној Гори. У питању су неки од најбруталнијих примјера „црвеног терора“ у окупираној Југославији, еуфемистички називани „лијевим скретањима“. Поред карактера и околности тих злочина, Радан је недвосмислено и аргументовано окарактерисао и главне актере тих догађаја. Међу њима и некадашњег шпанског борца, а касније команданта Четврте југословенске армије и народног хероја Петра Драпшина, који је лично извршио егзекуцију Ђерића, претходно ухапшеног због одбијања да се прикључи партизанском покрету. Осим самих описа ових догађаја, Радан је објаснио и политичку платформу која је Комунистичкој партији Југославије била основ за такве поступке, закључујући да они „нису били продукт одлуке неких локалаца и заправо нису била нека ’скретања’, већ је то била јасно и искључиво директива ВШ и званична политичка платформа вођства комунистичког покрета у Југославији“
Немања Вујић
https://istorija20veka.rs/wp-content/upl...61-262.pdf