01-11-2025, 10:22 AM
Да ли би Додик натртио свињу?
https://markusmaki.wordpress.com/2025/10...tio-svinju
Ја не кажем да јесте, нити да ће, нити да би требало, далеко од тога, али се питам би ли он? И мислим да је одговор на то моје хипотетичко питање позитиван. Да би, ако би му то помогло да остане на власти.
Он је почео као неки социјалдемократа, европејац, антиратни тип, док није дошао на власт. Онда је постао Србенда, па је онда ушао Путину у гузицу, а сада је преко ноћи постао MAGA Трамповац, са све црвеним качкетом на глави.
Наравно, моје питање из наслова није тек тако пало с неба, већ је алузија на прву епизоду прве сезоне веома познате ТВ серије „Црно Огледало“, у којој енглеска краљица заједно са водећим политичарима саветују енглеском премијеру да кресне свињу, да би спасао киднаповану принцезу.
У неку руку, та епизода на почетку говори чак афирмативно о политичарима, чак иако не изгледа тако, јер ако је неко спреман да уради чак и незамисливо, да би спасао живот невиног човека који је отет, свака му част. Међутим, и та бескрајно мала могућност нестаје, јер та епизода говори да се ради само о рејтингу, да никог, укључујући и саму мајку отетог детета, није брига за њега, већ се само прате реакције гласача. Па, ако се оцени да ће то повећати рејтинг, дај свињу, ако не онда ништа.
Наравно да ја ово не пишем да постидим Босанчероса, његова кожа је толико дебела, да осим ње можда ништа друго ни нема, сви други органи су се некако стопили са кожом која је дебела пола метра. За њега су и овакви текстови корисни, јер само док се окреће турбина, …
Ово пишем да питам вас гласаче, докле ћете да гласате за људе који су спремни да натрте и свињу само да би могли да наставе да владају над вама? Они бар имају разлога да раде то што раде, после се мало проперу, и за њих је ствар готова. Али, ви, робови, шта ви добијате гласањем?
Додик је само веома видљив пример бескрајног опортунизма и мењања свега што се променити може, али 100% свих других успешних политичара су потпуно исти. Политичари се деле на залутале и на остале. Залутали врло брзо оду или их поједу остали. А остали се деле на успешне и неуспешне. Што је неко успешнији, то је ближи свињином дупету. Крај разговора, нема даље.
А сад, да ли ће глумити озбиљног државника као Черчил, или ће скакати по бини као опседнути као Хитлер и Мусолини, или ће бити духовити шармери као Реган, или ће изигравати строгу учитељицу као Тачер, то је само питање амбијента. Успешни политичари мењају своје понашање у зависности од тога што им доноси успех.
И наравно, успешан политичар је успешан за себе. За нас је у најбољем случају некористан, а у просечном штетан, веома често катастрофално штетан. Сви су успешни политичари такви. Нема изузетака.
И сваки успешан политичар је спреман да уради било шта незамисливо, али буквално било шта без иједног изузетка. За њих је морал само оруђе како манипулисати реално моралне, они сами га се никада не држе, осим ако глуме, јер им је то у неком интересу. Успешан политичар савршено се уклапа у медицинску дијагнозу психопате. Они познају особине људи, али им ни једна не припада, све је само питање улоге. Политичар има оне особине које су му тог дана корисне.
Они успешнији и паметнији ће заувек варати наивне пакујући своје поступке у интерес народа, међутим, то много више говори о психопатији народа, него о његовој наивности.
Након свега што нам је на располагању, сав Интернет, медији, Викиликс, часописи, књиге, филмови, музика, све потврђује моју тезу, а ипак и даље зов за оловком и гласачком кутијом остаје неодољив.
То обична наивност не може да објасни. И наравно, није цео народ психопатски, није чак ни већина, велики број људи већ не гласа, али постоји нажалост довољно много оних који гласају. У највећем броју случајева ради се о саучесништву у психопатији.
Једино што могу да кажем у одбрану гласача је да су веома често несвесне психопате, односно да је то саучесништво несвесно, да је њихово зло последица нагомиланих траума још из детињства, и да скоро нико није имао среће или могућности да се сусретне са врсним психијатром.
Просечан психијатријски случај или демократски гласач ће, иако свестан свих чињеница око Додика које сам изнео закључити да се ради о веома пожртвованом државнику који све даје за Републику Српску. И он би га похвалио да кресне свињу због тог циља, али то су симптоми, не разлика у гледању на ствари.
Разлог тога што личи на наивност, а није, је двојак: траума и страх од суочења са сопственом грешком. Човек не жели да призна да је бесконачна наивчина, што пушта да му отимају паре, да га шаљу у ратове, да му одређују како ће да живи неки главати и алави, дебели и прождрљиви манипулатори, и онда заједно са осталим стадом гласача осећа се боље ако дели заблуду и учествује у ритуалу. Признати да си будала, и то не будала онако, него тотални идиот, веома је болно.
Али неопходно. Требало би отворити приватне клинике, оно као 10 корака за одустајања од политике, друштво анонимних демократских гласача, па онда добијају медаље и имају групне састанке, где сваки почиње са нечим као „3 месеца, 2 недеље и 5 дана како само одлучио да више не гласам“, и онда застане, па му група тапше.
https://markusmaki.wordpress.com/2025/10...tio-svinju
Ја не кажем да јесте, нити да ће, нити да би требало, далеко од тога, али се питам би ли он? И мислим да је одговор на то моје хипотетичко питање позитиван. Да би, ако би му то помогло да остане на власти.
Он је почео као неки социјалдемократа, европејац, антиратни тип, док није дошао на власт. Онда је постао Србенда, па је онда ушао Путину у гузицу, а сада је преко ноћи постао MAGA Трамповац, са све црвеним качкетом на глави.
Наравно, моје питање из наслова није тек тако пало с неба, већ је алузија на прву епизоду прве сезоне веома познате ТВ серије „Црно Огледало“, у којој енглеска краљица заједно са водећим политичарима саветују енглеском премијеру да кресне свињу, да би спасао киднаповану принцезу.
У неку руку, та епизода на почетку говори чак афирмативно о политичарима, чак иако не изгледа тако, јер ако је неко спреман да уради чак и незамисливо, да би спасао живот невиног човека који је отет, свака му част. Међутим, и та бескрајно мала могућност нестаје, јер та епизода говори да се ради само о рејтингу, да никог, укључујући и саму мајку отетог детета, није брига за њега, већ се само прате реакције гласача. Па, ако се оцени да ће то повећати рејтинг, дај свињу, ако не онда ништа.
Наравно да ја ово не пишем да постидим Босанчероса, његова кожа је толико дебела, да осим ње можда ништа друго ни нема, сви други органи су се некако стопили са кожом која је дебела пола метра. За њега су и овакви текстови корисни, јер само док се окреће турбина, …
Ово пишем да питам вас гласаче, докле ћете да гласате за људе који су спремни да натрте и свињу само да би могли да наставе да владају над вама? Они бар имају разлога да раде то што раде, после се мало проперу, и за њих је ствар готова. Али, ви, робови, шта ви добијате гласањем?
Додик је само веома видљив пример бескрајног опортунизма и мењања свега што се променити може, али 100% свих других успешних политичара су потпуно исти. Политичари се деле на залутале и на остале. Залутали врло брзо оду или их поједу остали. А остали се деле на успешне и неуспешне. Што је неко успешнији, то је ближи свињином дупету. Крај разговора, нема даље.
А сад, да ли ће глумити озбиљног државника као Черчил, или ће скакати по бини као опседнути као Хитлер и Мусолини, или ће бити духовити шармери као Реган, или ће изигравати строгу учитељицу као Тачер, то је само питање амбијента. Успешни политичари мењају своје понашање у зависности од тога што им доноси успех.
И наравно, успешан политичар је успешан за себе. За нас је у најбољем случају некористан, а у просечном штетан, веома често катастрофално штетан. Сви су успешни политичари такви. Нема изузетака.
И сваки успешан политичар је спреман да уради било шта незамисливо, али буквално било шта без иједног изузетка. За њих је морал само оруђе како манипулисати реално моралне, они сами га се никада не држе, осим ако глуме, јер им је то у неком интересу. Успешан политичар савршено се уклапа у медицинску дијагнозу психопате. Они познају особине људи, али им ни једна не припада, све је само питање улоге. Политичар има оне особине које су му тог дана корисне.
Они успешнији и паметнији ће заувек варати наивне пакујући своје поступке у интерес народа, међутим, то много више говори о психопатији народа, него о његовој наивности.
Након свега што нам је на располагању, сав Интернет, медији, Викиликс, часописи, књиге, филмови, музика, све потврђује моју тезу, а ипак и даље зов за оловком и гласачком кутијом остаје неодољив.
То обична наивност не може да објасни. И наравно, није цео народ психопатски, није чак ни већина, велики број људи већ не гласа, али постоји нажалост довољно много оних који гласају. У највећем броју случајева ради се о саучесништву у психопатији.
Једино што могу да кажем у одбрану гласача је да су веома често несвесне психопате, односно да је то саучесништво несвесно, да је њихово зло последица нагомиланих траума још из детињства, и да скоро нико није имао среће или могућности да се сусретне са врсним психијатром.
Просечан психијатријски случај или демократски гласач ће, иако свестан свих чињеница око Додика које сам изнео закључити да се ради о веома пожртвованом државнику који све даје за Републику Српску. И он би га похвалио да кресне свињу због тог циља, али то су симптоми, не разлика у гледању на ствари.
Разлог тога што личи на наивност, а није, је двојак: траума и страх од суочења са сопственом грешком. Човек не жели да призна да је бесконачна наивчина, што пушта да му отимају паре, да га шаљу у ратове, да му одређују како ће да живи неки главати и алави, дебели и прождрљиви манипулатори, и онда заједно са осталим стадом гласача осећа се боље ако дели заблуду и учествује у ритуалу. Признати да си будала, и то не будала онако, него тотални идиот, веома је болно.
Али неопходно. Требало би отворити приватне клинике, оно као 10 корака за одустајања од политике, друштво анонимних демократских гласача, па онда добијају медаље и имају групне састанке, где сваки почиње са нечим као „3 месеца, 2 недеље и 5 дана како само одлучио да више не гласам“, и онда застане, па му група тапше.