[sagus]

НА ДАНАШЊИ ДАН ОСЛОБОЂЕН ШАБАЦ 1918.
Шабац је у Првом светском рату претрпео страховита страдања и крвожедну освету аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу. У овом рату становништво Шапца је преполовљено, а град опустошен. Због великих страдања Шабац је одликован са три ордена – Француским ратним крстом са палмом, Чехословачким ратним крстом и Карађорђевом звездом, а као пандан славном француском граду назван је „Српски Верден“. Други светски рат поново је донео нова страдања и огромне жртве становништву овом мачванском граду.
Скоро идиличну слику предратног Шапца прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине.
Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ, што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Ослобођен је 2. новембра 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7.000, а и број постојећих кућа био је више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Колика је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: Француски ратни крст са палмом (1920), Чехословачки ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.
После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.
Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видео разорени Шабац:
„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута.“
Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.
Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности и уништио књиговодство. У школама је све поразбијано. У апотекама — лекови, бокали, хемијски производи, стакленке — све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом! „Било је ужасно ово видети!“
„Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији — Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода — свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај — а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библиотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама — већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети“, навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.