02-11-2025, 04:51 PM
НА ДАНАШЊИ ДАН ОСЛОБОЂЕН ШАБАЦ 1918.
Шабац је у Првом светском рату претрпео страховита страдања и крвожедну освету аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу. У овом рату становништво Шапца је преполовљено, а град опустошен. Због великих страдања Шабац је одликован са три ордена – Француским ратним крстом са палмом, Чехословачким ратним крстом и Карађорђевом звездом, а као пандан славном француском граду назван је „Српски Верден“. Други светски рат поново је донео нова страдања и огромне жртве становништву овом мачванском граду.
Скоро идиличну слику предратног Шапца прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине.
Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ, што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Ослобођен је 2. новембра 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7.000, а и број постојећих кућа био је више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Колика је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: Француски ратни крст са палмом (1920), Чехословачки ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.
После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.
Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видео разорени Шабац:
„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута.“
Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.
Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности и уништио књиговодство. У школама је све поразбијано. У апотекама — лекови, бокали, хемијски производи, стакленке — све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом! „Било је ужасно ово видети!“
„Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији — Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода — свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај — а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библиотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама — већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети“, навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.
Шабац је у Првом светском рату претрпео страховита страдања и крвожедну освету аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу. У овом рату становништво Шапца је преполовљено, а град опустошен. Због великих страдања Шабац је одликован са три ордена – Француским ратним крстом са палмом, Чехословачким ратним крстом и Карађорђевом звездом, а као пандан славном француском граду назван је „Српски Верден“. Други светски рат поново је донео нова страдања и огромне жртве становништву овом мачванском граду.
Скоро идиличну слику предратног Шапца прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине.
Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ, што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Ослобођен је 2. новембра 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7.000, а и број постојећих кућа био је више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Колика је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: Француски ратни крст са палмом (1920), Чехословачки ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.
После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.
Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видео разорени Шабац:
„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута.“
Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.
Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности и уништио књиговодство. У школама је све поразбијано. У апотекама — лекови, бокали, хемијски производи, стакленке — све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом! „Било је ужасно ово видети!“
„Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији — Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода — свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај — а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библиотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама — већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети“, навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.
Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. - Генерал Дража Михаиловић
