03-11-2025, 11:04 AM
Тржиште као врхунска врлина
https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...ska-vrlina
Кад одемо на пијацу, код Радојке пасуљ 120 динара, код Живке 80. Негде има бели, негде смеђи, неге мало пресув, негде упале бубе па почеле да га једу. Некад исти пасуљ и код Живке и код Радојке, али један дупло скупљи од другог, само један из Македоније, други из Пожаревца. Колико објективно треба да кошта пасуљ? И онда дође друг из Кремља, па направи цео универзитет са 50 факултета и сви се баве ценологијом пасуља. Свака променљива се проучава до 50-е децимале, и онда се донесе закон да пасуљ мора да кошта 71,7296342162398423792197397321732173892168654 динара. Све прецизно и научно. Али шта ћемо ако Живка осим пасуља има и кромпир, али како јој ове године кромпира родило да не зна шта ће с њим, а пасуљ јој заузима место у колима које свако јутро треба да тера на пијац, одлучи да жели да распрода пасуљ па буде „Све дам само да продам“, јер јој се више исплати да продаје тај силни кромпир.
А, не, друг из Кремља ће послати полицију да је трпа у кавез. Нема распродаје, јер су другови израчунали да кромпир треба да кошта 56,12479472346786784184684263 динара, тако да нема она шта ту да се пита и одлучује шта јој се више исплати. Наука је одлучила шта колико кошта. 50 факултета за пасуљ и 50 факултета за кромпир су деценијама правили докторате на теме цене пасуља и кромпира, и ту се све зна. Али, Радојка и даље има једна кола, и пасуљ јој смета да превезе кромпир. Жалим случај Радојка, наука је изнад слободе воље. Онда ће научник из Кремља да објави докторат на тему „Илузија слободе воље“, где ће опет строго научно да докаже да су неурони покретачи удова, 10 милисекунди пре неурона централног кортекса регистровали сигнал који је наводно била намера (ово сам себи ударам пацку, за период када сам и сам падао на те форе). И то ће бити довољно да зачепи уста свим Радојкама. Слободна воља је укинута, јер она и не постоји и не може да постоји. Свемир је детерминистички и све се унапред зна. А научници су интерпретатори шта чини тај детерминизам.
Свештеници су скинули мантије, јер више нико не верује у њихове интерпретације божје воље, да би навукли беле мантиле, јер сада сви верују научницима. Ковид брале. Гробља ће нам бити пуна, ако не купимо респираторе и ако не останемо сви у кућном притвору.
Но да се вратим на централну тему. Тржиште је и даље прљава реч за највећи број људи. Али тржиште није ништа друго до спој људског незнања и слободне воље. Цена било чега не може бити ништа друго до субјективна. Цена било чега је математички гледано једначина са 200 милијарди милијарда променљивих, и нема тог компјутера и тог броја стручњака који могу да израчунају колико нешто треба да кошта. То је први проблем. Други проблем, још важнији је што су све променљиве непрестано у промени. Сваки човек у сваком тренутку сваку ствар вреднује мало другачије. Из милион разлога, ма који они били. Тржиште је механизам који каже, не знамо, не можемо да знамо, а ако и можемо донекле да знамо, не смемо ништа да намећемо, јер се мења перцепција о вредности било чега.
Ево још 2 примера за размишљање. Када су Италијани пре неколико векова понудили нотни правопис, знакове, симболе и речи који су довољно добри за записивање било које музике, да ли су они силом државног закона то наметали другима или су музичари из разних делова света, кроз веома дуго време, спонтано то прихватали, јер им се исплатило? И дан данас, италијански нотни систем није једини, постоји безброј ситних варијанти са малим одступањима, као и неки потпуно другачији на неке инструменте који прилично одударају од онога на чему су Италијани свирали у та давна времена. Али су тадашњи музичари пласирали своју идеју на тржиште идеја, и онда је свет полако то одбијао или прихватао. На једну идеју која је спонтано прихваћена, милион других је био одбијен. Зашто? Из милион субјективних разлога. Али, данас је италијански нотни запис де фацто стандард на целој планети. То је снага тржишта, односно добровољног филтера. Оно што прође кроз милијарду филтера, само то прође.
Ево један супротан пример. Вук Караџић, као и сви његови еквиваленти по другим нацијама су силом државе наметнули један језик. И потпуно је свеједно да ли је ћирилица технички врло валидно писмо, да ли латиница са дијакритичким знацима изнад c, s и z представља велико лингвистичко достигнуће, то остаје слепа сила. Различитост дијалеката и њихова регионалност је одувек постојала не зато што су сељаци будале, већ зато што је језик алат за комуникацију. Са економским развојем, са развијањем тржишта, са повећањем утицаја науке и технологије на живот сваког човека, потреба за комуникацијом са људима на све већој удаљености спонтано би расла. И онда би, као што су све битно и велико људи одувек спонтано урадили, тако би било и са језиком. Родила би се нека лингуа франца за комуникацију на удаљености. Да ли би она временом потиснула и све остале локализме, можда да, можда не. Небитно. Свакако би она постојала са или уместо локалних наречја. Е сад оно што би се десило да би та лингуа била нешто сасвим десето. Можда би се балканска наречја груписала у неки нови другачији српски, можда лесковачки, а можда управо у словеначки, или чак македоски, а можда и немачки, а у Скандинавији можда у неки мађарско-фински, све зависи од милион фактора, и ниједан није објективан. Све зависи од тржишних чинилаца односно променљивих у невероватно сложеним, за људе недокучивим једначинама.
Да ли би на крају постојао само један језик на планети, или више макро језика, ни то се не може знати. У сваком случају Вук и остала братија, удружили су се са државним батинама и припали националистичко-романтичарском заносу 19. века када су сви, опет под изговором високих и хуманих идеја батином утеривали штокавски међу Балканце, високонемачки међу Немце, и тоскански међу Италијане. Под плаштом националног уједињења сви су пратили, за рачун владара и само рачун владара, пруски модел школства: један језик, једна култура, један скуп вредност, један послушни роб и корисни војник. Вук је био велика вуцибатина, као и све његове колеге тог доба. Није он био ни бољи, ни гори од колега Немаца, Италијана, Француза, Шпанаца.
Сви ви који мрзите тржиште, или који га потцењујете, јер на њему је све на продају, у ствари сте веома горди људи (а гордост је, хришћани, да вас подсетим смртни грех) јер мислите да је батина боља. Јер алтернатива тржишту је само батина. Да ли увијена у бесконачну комунистичку демократију или у министарства обичне државе, то је само питање укуса. Све су то батине. Тржиште је врхунска врлина, јер показује сву скромност и немогућност људског ума да одлучи на ниво, што малог појединца, што Продуховљеног Главног Баје, шта колико вреди и која правила треба да постоје. Цена било чега за човека је недокучива, а правила понашања, чак иако су докучива, јер рационална етика је доказала да „не убиј“ и „не кради“ јесу објективни, али људи не желе да их прихвате. Због тога је потребно тржиште и учествовање свачије крви у том механизму да свако на својој кожи плати цену неприхватања универзалне етике.
Тржиште је са једне стране помоћ да се израчуна емпиријски неизрачунљиво, а са друге стране лек за ароганцију. Под жрвњем тржишта ћемо научити како да преговарамо са осталима, да бисмо у крајњем резултату емпиријски дошли до довољно блиске апроксимације рационалне етике.
А како је тржиште дуг и мукотрпан процес, док не стигнемо докле треба да стигнемо, куповаћемо на пијаци правила понашања још дуго црвљиви пасуљ код неке Живке. Али нема алтернативе. Односно има, уместо преговарања преко тржишта правила понашања, пристаћемо на повремене лажне Исусе, који ће нам говорити колико пасуљ мора да кошта и како сви морамо да се понашамо по његовом. Или тржиште или чврста рука.
https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...ska-vrlina
Кад одемо на пијацу, код Радојке пасуљ 120 динара, код Живке 80. Негде има бели, негде смеђи, неге мало пресув, негде упале бубе па почеле да га једу. Некад исти пасуљ и код Живке и код Радојке, али један дупло скупљи од другог, само један из Македоније, други из Пожаревца. Колико објективно треба да кошта пасуљ? И онда дође друг из Кремља, па направи цео универзитет са 50 факултета и сви се баве ценологијом пасуља. Свака променљива се проучава до 50-е децимале, и онда се донесе закон да пасуљ мора да кошта 71,7296342162398423792197397321732173892168654 динара. Све прецизно и научно. Али шта ћемо ако Живка осим пасуља има и кромпир, али како јој ове године кромпира родило да не зна шта ће с њим, а пасуљ јој заузима место у колима које свако јутро треба да тера на пијац, одлучи да жели да распрода пасуљ па буде „Све дам само да продам“, јер јој се више исплати да продаје тај силни кромпир.
А, не, друг из Кремља ће послати полицију да је трпа у кавез. Нема распродаје, јер су другови израчунали да кромпир треба да кошта 56,12479472346786784184684263 динара, тако да нема она шта ту да се пита и одлучује шта јој се више исплати. Наука је одлучила шта колико кошта. 50 факултета за пасуљ и 50 факултета за кромпир су деценијама правили докторате на теме цене пасуља и кромпира, и ту се све зна. Али, Радојка и даље има једна кола, и пасуљ јој смета да превезе кромпир. Жалим случај Радојка, наука је изнад слободе воље. Онда ће научник из Кремља да објави докторат на тему „Илузија слободе воље“, где ће опет строго научно да докаже да су неурони покретачи удова, 10 милисекунди пре неурона централног кортекса регистровали сигнал који је наводно била намера (ово сам себи ударам пацку, за период када сам и сам падао на те форе). И то ће бити довољно да зачепи уста свим Радојкама. Слободна воља је укинута, јер она и не постоји и не може да постоји. Свемир је детерминистички и све се унапред зна. А научници су интерпретатори шта чини тај детерминизам.
Свештеници су скинули мантије, јер више нико не верује у њихове интерпретације божје воље, да би навукли беле мантиле, јер сада сви верују научницима. Ковид брале. Гробља ће нам бити пуна, ако не купимо респираторе и ако не останемо сви у кућном притвору.
Но да се вратим на централну тему. Тржиште је и даље прљава реч за највећи број људи. Али тржиште није ништа друго до спој људског незнања и слободне воље. Цена било чега не може бити ништа друго до субјективна. Цена било чега је математички гледано једначина са 200 милијарди милијарда променљивих, и нема тог компјутера и тог броја стручњака који могу да израчунају колико нешто треба да кошта. То је први проблем. Други проблем, још важнији је што су све променљиве непрестано у промени. Сваки човек у сваком тренутку сваку ствар вреднује мало другачије. Из милион разлога, ма који они били. Тржиште је механизам који каже, не знамо, не можемо да знамо, а ако и можемо донекле да знамо, не смемо ништа да намећемо, јер се мења перцепција о вредности било чега.
Ево још 2 примера за размишљање. Када су Италијани пре неколико векова понудили нотни правопис, знакове, симболе и речи који су довољно добри за записивање било које музике, да ли су они силом државног закона то наметали другима или су музичари из разних делова света, кроз веома дуго време, спонтано то прихватали, јер им се исплатило? И дан данас, италијански нотни систем није једини, постоји безброј ситних варијанти са малим одступањима, као и неки потпуно другачији на неке инструменте који прилично одударају од онога на чему су Италијани свирали у та давна времена. Али су тадашњи музичари пласирали своју идеју на тржиште идеја, и онда је свет полако то одбијао или прихватао. На једну идеју која је спонтано прихваћена, милион других је био одбијен. Зашто? Из милион субјективних разлога. Али, данас је италијански нотни запис де фацто стандард на целој планети. То је снага тржишта, односно добровољног филтера. Оно што прође кроз милијарду филтера, само то прође.
Ево један супротан пример. Вук Караџић, као и сви његови еквиваленти по другим нацијама су силом државе наметнули један језик. И потпуно је свеједно да ли је ћирилица технички врло валидно писмо, да ли латиница са дијакритичким знацима изнад c, s и z представља велико лингвистичко достигнуће, то остаје слепа сила. Различитост дијалеката и њихова регионалност је одувек постојала не зато што су сељаци будале, већ зато што је језик алат за комуникацију. Са економским развојем, са развијањем тржишта, са повећањем утицаја науке и технологије на живот сваког човека, потреба за комуникацијом са људима на све већој удаљености спонтано би расла. И онда би, као што су све битно и велико људи одувек спонтано урадили, тако би било и са језиком. Родила би се нека лингуа франца за комуникацију на удаљености. Да ли би она временом потиснула и све остале локализме, можда да, можда не. Небитно. Свакако би она постојала са или уместо локалних наречја. Е сад оно што би се десило да би та лингуа била нешто сасвим десето. Можда би се балканска наречја груписала у неки нови другачији српски, можда лесковачки, а можда управо у словеначки, или чак македоски, а можда и немачки, а у Скандинавији можда у неки мађарско-фински, све зависи од милион фактора, и ниједан није објективан. Све зависи од тржишних чинилаца односно променљивих у невероватно сложеним, за људе недокучивим једначинама.
Да ли би на крају постојао само један језик на планети, или више макро језика, ни то се не може знати. У сваком случају Вук и остала братија, удружили су се са државним батинама и припали националистичко-романтичарском заносу 19. века када су сви, опет под изговором високих и хуманих идеја батином утеривали штокавски међу Балканце, високонемачки међу Немце, и тоскански међу Италијане. Под плаштом националног уједињења сви су пратили, за рачун владара и само рачун владара, пруски модел школства: један језик, једна култура, један скуп вредност, један послушни роб и корисни војник. Вук је био велика вуцибатина, као и све његове колеге тог доба. Није он био ни бољи, ни гори од колега Немаца, Италијана, Француза, Шпанаца.
Сви ви који мрзите тржиште, или који га потцењујете, јер на њему је све на продају, у ствари сте веома горди људи (а гордост је, хришћани, да вас подсетим смртни грех) јер мислите да је батина боља. Јер алтернатива тржишту је само батина. Да ли увијена у бесконачну комунистичку демократију или у министарства обичне државе, то је само питање укуса. Све су то батине. Тржиште је врхунска врлина, јер показује сву скромност и немогућност људског ума да одлучи на ниво, што малог појединца, што Продуховљеног Главног Баје, шта колико вреди и која правила треба да постоје. Цена било чега за човека је недокучива, а правила понашања, чак иако су докучива, јер рационална етика је доказала да „не убиј“ и „не кради“ јесу објективни, али људи не желе да их прихвате. Због тога је потребно тржиште и учествовање свачије крви у том механизму да свако на својој кожи плати цену неприхватања универзалне етике.
Тржиште је са једне стране помоћ да се израчуна емпиријски неизрачунљиво, а са друге стране лек за ароганцију. Под жрвњем тржишта ћемо научити како да преговарамо са осталима, да бисмо у крајњем резултату емпиријски дошли до довољно блиске апроксимације рационалне етике.
А како је тржиште дуг и мукотрпан процес, док не стигнемо докле треба да стигнемо, куповаћемо на пијаци правила понашања још дуго црвљиви пасуљ код неке Живке. Али нема алтернативе. Односно има, уместо преговарања преко тржишта правила понашања, пристаћемо на повремене лажне Исусе, који ће нам говорити колико пасуљ мора да кошта и како сви морамо да се понашамо по његовом. Или тржиште или чврста рука.