11-11-2025, 05:40 PM
Шверцери и хришћани
https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...i-hriscani
1983. године економиста Брус Јандл (Bruce Yandle) дао је име и објаснио феномен који је забележен у историји као амерички прохибиционизам алкохола, али је он уопштио и отишао неколико корака даље.
Његов оригинални текст се звао „Шверцери и баптисти“, али није се радило само о њима него о неколико хришћанских група. Методисти, баптисти, Анти-кафанска лига и Женска хришћанска унија за умереност, наступали су са моралне стране. Озбиљно су лобирали државу да уведе закон против зла који је уништавао америчко друштво. (приметите: опет злочин против друштва)
Истовремено шверцери, односно обични криминалци као Ал Капоне и колеге, препознали су прилику и обезбедили логистику, односно и они су лобирали политичаре, тако што су давали кеш утицајним политичарима који су допринели да се такав закон донесе.
Политичари су дакле искористили моралисте хришћане и њихове добре намере, знајући веома добро да ће једини практични резултат забране легалне продаје алкохола створити јако црно тржиште, са огромним ценама и још већим профитима, и да ће они учествовати у подели тог профита са Ал Капонеом.
Деси се тачно оно што је морало да се деси. Као у шаху кад пион чува краљицу на дијагонали коју држи противнички ловац, и онда алави шахиста помери пиона да поједе небрањеног коња, и улети му ловац са друге стране табле и поједе му краљицу. Управо то су испали хришћани тих давних година у Америци, корисни идиоти.
Добре намере и морал нису довољни за добро у овом свету, то је била шира теза Брусовог текста. А посебно зато што алкохол није узрок људске несреће, већ је његов симптом. Слаби, лоши, проблематични људи се одају алкохолу. Док добро васпитани не купују боце, чак и сада када их је могуће легално купити за мале паре било где.
Хришћани су тада изабрали грех гордости и желели да силом излече на колективном нивоу оно што се ради на појединачном. Сваки родитељ има задатак да од детета направи некога ко није завистан од алкохола. И прави хришћанин зна да се то мора радити на личном нивоу. Може и на групном преко цркве, али оног тренутка када се уведе државна забрана, одмах се отварају врата ђаволу.
Исто то се поновило са дрогама, само што се из тог пакла забране продаје дроге још не избависмо. И даље моралисти захтевају забране, уместо да засуку рукаве и да своје правилно васпитање пренесу на породичном нивоу. Ту је и грех лењости, јер лакше је лобирати државу, него наћи добру жену, и подићи добру децу.
А држава једва чека моралисте да сакрије своје праве намере. Али хришћани и остали моралисти падају на фору из генерације у генерацију.
Ја сам такође моралиста, али сам против највећег броја забрана, укључујући и забрану државе. Зато стално говорим да се држава не треба забранити, укинути, рушити, силом отерати, већ се мора прерасти. И зато подвлачим да се треба градити алтернатива, уместо да се кука, протестује или моли власт за услуге и уступке. Начин је правити нове институције без тражења дозволе. Јер у супротном, када бисмо забранили државу, како за њом постоји огромна потреба код болесних робова, као што постоји огромна потреба за алкохолом и дрогама, уместо државе добили бисмо државу на црном тржишту – лако би се створио неки класични чврсторукаш.
Дакле, решење остаје једно те исто. Неки нешто причају, онда други то чују, па схвате да тако треба, па направе неку добровољну институцију, па се то мало прошири, па то онда инспирише и убеди друге, па они направе нешто ново и тако миц по миц, држава се прерасте. То је спор процес, али не може другачије.
Иначе, ако бисмо државу рушили, улетео би и нама ловац са друге стране и појео би нам краљицу. Ми либертаријанци јесмо моралисти, и поносимо се тиме, али не треба да будемо корисни идиоти.
Морамо добро познавати историјске лекције.
https://markusmaki.wordpress.com/2025/11...i-hriscani
1983. године економиста Брус Јандл (Bruce Yandle) дао је име и објаснио феномен који је забележен у историји као амерички прохибиционизам алкохола, али је он уопштио и отишао неколико корака даље.
Његов оригинални текст се звао „Шверцери и баптисти“, али није се радило само о њима него о неколико хришћанских група. Методисти, баптисти, Анти-кафанска лига и Женска хришћанска унија за умереност, наступали су са моралне стране. Озбиљно су лобирали државу да уведе закон против зла који је уништавао америчко друштво. (приметите: опет злочин против друштва)
Истовремено шверцери, односно обични криминалци као Ал Капоне и колеге, препознали су прилику и обезбедили логистику, односно и они су лобирали политичаре, тако што су давали кеш утицајним политичарима који су допринели да се такав закон донесе.
Политичари су дакле искористили моралисте хришћане и њихове добре намере, знајући веома добро да ће једини практични резултат забране легалне продаје алкохола створити јако црно тржиште, са огромним ценама и још већим профитима, и да ће они учествовати у подели тог профита са Ал Капонеом.
Деси се тачно оно што је морало да се деси. Као у шаху кад пион чува краљицу на дијагонали коју држи противнички ловац, и онда алави шахиста помери пиона да поједе небрањеног коња, и улети му ловац са друге стране табле и поједе му краљицу. Управо то су испали хришћани тих давних година у Америци, корисни идиоти.
Добре намере и морал нису довољни за добро у овом свету, то је била шира теза Брусовог текста. А посебно зато што алкохол није узрок људске несреће, већ је његов симптом. Слаби, лоши, проблематични људи се одају алкохолу. Док добро васпитани не купују боце, чак и сада када их је могуће легално купити за мале паре било где.
Хришћани су тада изабрали грех гордости и желели да силом излече на колективном нивоу оно што се ради на појединачном. Сваки родитељ има задатак да од детета направи некога ко није завистан од алкохола. И прави хришћанин зна да се то мора радити на личном нивоу. Може и на групном преко цркве, али оног тренутка када се уведе државна забрана, одмах се отварају врата ђаволу.
Исто то се поновило са дрогама, само што се из тог пакла забране продаје дроге још не избависмо. И даље моралисти захтевају забране, уместо да засуку рукаве и да своје правилно васпитање пренесу на породичном нивоу. Ту је и грех лењости, јер лакше је лобирати државу, него наћи добру жену, и подићи добру децу.
А држава једва чека моралисте да сакрије своје праве намере. Али хришћани и остали моралисти падају на фору из генерације у генерацију.
Ја сам такође моралиста, али сам против највећег броја забрана, укључујући и забрану државе. Зато стално говорим да се држава не треба забранити, укинути, рушити, силом отерати, већ се мора прерасти. И зато подвлачим да се треба градити алтернатива, уместо да се кука, протестује или моли власт за услуге и уступке. Начин је правити нове институције без тражења дозволе. Јер у супротном, када бисмо забранили државу, како за њом постоји огромна потреба код болесних робова, као што постоји огромна потреба за алкохолом и дрогама, уместо државе добили бисмо државу на црном тржишту – лако би се створио неки класични чврсторукаш.
Дакле, решење остаје једно те исто. Неки нешто причају, онда други то чују, па схвате да тако треба, па направе неку добровољну институцију, па се то мало прошири, па то онда инспирише и убеди друге, па они направе нешто ново и тако миц по миц, држава се прерасте. То је спор процес, али не може другачије.
Иначе, ако бисмо државу рушили, улетео би и нама ловац са друге стране и појео би нам краљицу. Ми либертаријанци јесмо моралисти, и поносимо се тиме, али не треба да будемо корисни идиоти.
Морамо добро познавати историјске лекције.