22-11-2025, 10:34 PM
Неретко су потенцијални академски грађани испостављали своје захтеве држави, односно народу, последње деценије прошлог века па све до данас.
Ако изузмемо шездесетосмаше које су биле само ехо планираног бунта младих осмишљен у кухињи Запада, "академци" су били релативно мирни. Поново су се пробудили 1991 "спонтано" тражећи промене... Ништа чудно за "студентарију" што би рекао наш човек, радник или земљорадник, "најело се леба па побеснело"...
Почело је у најгорем тренутку за Србију, трајало сво време санкција, потајно и за време НАТО агресије да би кулминирало годину после рата који нам је био наметнут.
Евео смо у трећој деценији новог века (миленијума) а "деца" захтевају промене, више права а мање обавеза... Само, подсето би "ђечурлију" како живе у илузији да су оно богом створени да се њихова важи више од домаћинске - радничке.
Елем, све што имају, све привилегије и право да се бесплатно школују платиле су руке сељака - домаћина.
Ево како то у стварности изгледа:
"Са 15 година, одмах после основне, почео сам радити. Ти си наставио школовање. Примио сам прву плату и платио први порез. Са 16 сам почео учити занат. Ти си ишао у школу. Са 19-година постао сам квалификовани монтер, радио и плаћао порез. Ти си се школовао. У 25-ој постао сам бригадир, што ће рећи да сам плаћао још већи порез. Ти си и даље ишао у школу. Када си ти напунио 30 година, почео си радити. Данас и један и други имамо по 62 године. Ти си отишао у пензију. Веома добру пензију. Ја радим и даље. 30 година је твој укупни радни стаж. Имао си свих година добру плату са екстра додатцима за пензију и другим погодностима. Ја сам дао 15 година младости док си се ти школовао. Ево и данас радим, треба ми још пет до седам година до пензије. Сада људи мог профила – радници, требају „још мало“ да дају друштву. Нисмо ми блесави, капирамо ко је привилегован. Не, обични смо људи који су радили послове где је потребна физичка снага, али и без којих се не може. Својим знојем ми смо плаћали твоју школарину, ево и даље радимо. Радимо напорно и вредно. Ви сте били награђени на сваки начин привилеговани, ми смо кажњени. Знам да су друштву потребни високо школовани профили али... Зар баш мора вама све а нама само рад, зној и омаловажавање. Запамти, ми смо ову државу дигли, ми смо школовали кадрове који ће бити људи а не бездушни монстроуми. На крају, ово је мишљење већине радника, пољопривреника и обичног света."
Ако изузмемо шездесетосмаше које су биле само ехо планираног бунта младих осмишљен у кухињи Запада, "академци" су били релативно мирни. Поново су се пробудили 1991 "спонтано" тражећи промене... Ништа чудно за "студентарију" што би рекао наш човек, радник или земљорадник, "најело се леба па побеснело"...
Почело је у најгорем тренутку за Србију, трајало сво време санкција, потајно и за време НАТО агресије да би кулминирало годину после рата који нам је био наметнут.
Евео смо у трећој деценији новог века (миленијума) а "деца" захтевају промене, више права а мање обавеза... Само, подсето би "ђечурлију" како живе у илузији да су оно богом створени да се њихова важи више од домаћинске - радничке.
Елем, све што имају, све привилегије и право да се бесплатно школују платиле су руке сељака - домаћина.
Ево како то у стварности изгледа:
"Са 15 година, одмах после основне, почео сам радити. Ти си наставио школовање. Примио сам прву плату и платио први порез. Са 16 сам почео учити занат. Ти си ишао у школу. Са 19-година постао сам квалификовани монтер, радио и плаћао порез. Ти си се школовао. У 25-ој постао сам бригадир, што ће рећи да сам плаћао још већи порез. Ти си и даље ишао у школу. Када си ти напунио 30 година, почео си радити. Данас и један и други имамо по 62 године. Ти си отишао у пензију. Веома добру пензију. Ја радим и даље. 30 година је твој укупни радни стаж. Имао си свих година добру плату са екстра додатцима за пензију и другим погодностима. Ја сам дао 15 година младости док си се ти школовао. Ево и данас радим, треба ми још пет до седам година до пензије. Сада људи мог профила – радници, требају „још мало“ да дају друштву. Нисмо ми блесави, капирамо ко је привилегован. Не, обични смо људи који су радили послове где је потребна физичка снага, али и без којих се не може. Својим знојем ми смо плаћали твоју школарину, ево и даље радимо. Радимо напорно и вредно. Ви сте били награђени на сваки начин привилеговани, ми смо кажњени. Знам да су друштву потребни високо школовани профили али... Зар баш мора вама све а нама само рад, зној и омаловажавање. Запамти, ми смо ову државу дигли, ми смо школовали кадрове који ће бити људи а не бездушни монстроуми. На крају, ово је мишљење већине радника, пољопривреника и обичног света."