05-12-2025, 05:26 PM
Акт. коњ. мајор СВЕТОЗАР Д. МИЛОЈЕВИЋ ТОЗА
Рођен је 17. јан. 1906. у Београду, од оца див. ђенерала Драгомира С. Милојевића (1874-1942) и мајке Катарине р. Мићић. Отац Драгомир у Балканским ратовима био је начелник Штаба Дринске дивизије I позива, а у Првом св. рату командант Дунавске дивизије, између осталог. Деда Светозар вршио је дужност гл. благајника Министарства финансија са кр. 19. века, а по мајчиној страни био је потомак сердара Јована Мићића (1785-1844).
Светозар Тоза био је акт. оф. са свршеном НШ и ВШ ВА. Током 1935. налазио се као приправник за ђенералштабну струку. Једно време био је и пом. војног аташеа у Паризу.
Након Априлског рата 1941. избегава заробљеништво и у Херцеговини, јуна месеца, он се сусреће са оф. Јов. Дероком, Ник. Стојисављевићем и Зв. Вучковићем, и од њих сазнаје за пуков. Дражу и непредату војску на Равној Гори. Крајем истог месеца илегално улази у Београд и повезује се са браћом мај. Тодоровић, Рад. Ђурићем и са осталима официрима постаје оснивач ГШ 2. Мајор Милојевић био је предвиђен за команданта ГШ 12, али Дража, депешом то оспорава:"...он може прво у шуму као обичан борац, па тек онда да аспирира на команданта, многи мисле да смо ми само зато да делимо положаје, многи ће се преварити..." Ипак непосредне старешине су га све више истицале, па тако мај. Радослав Ђурић описује Тозу као "...поштену, искрену и енергичну личност..." и на Ђурићев предлог мај. Милојевић је требао бити постављен за команданта Власинског корпуса. У последњем тренутку, Дрража је променио одлуку и Милојевића одредио за команданта Штаба Северних покрајина, 1943. На крају, Дража је уважио чињеницу и околности да је Тоза имао говорну слабост у замуцкивању и одредио му је овакву мању оперативну дужност. Његова шифрована имена била су: "Прин-Прин" и "Срђа". У сталном истицању и доказивању вршио је деликатне акције предвиђене за ниже војне чинове и тако је био заробљен од Немаца ( Сталаг В-Д Стразбур )
Преживео је рат и настанио се у Француској. Ту је приступио њиховој Легији странаца и ускоро добио чин потпуковника на дужности команданта батаљона. Погинуо је код Дијен Бијен Фуа у Вијетнаму 13. марта (7. маја ?) 1954. године. Његова официрска шапка чува се у музеју Легије, у Орлану.
Тозина сестра Драгослава била је удата за ђенерала Петра Петровића.
Рођен је 17. јан. 1906. у Београду, од оца див. ђенерала Драгомира С. Милојевића (1874-1942) и мајке Катарине р. Мићић. Отац Драгомир у Балканским ратовима био је начелник Штаба Дринске дивизије I позива, а у Првом св. рату командант Дунавске дивизије, између осталог. Деда Светозар вршио је дужност гл. благајника Министарства финансија са кр. 19. века, а по мајчиној страни био је потомак сердара Јована Мићића (1785-1844).
Светозар Тоза био је акт. оф. са свршеном НШ и ВШ ВА. Током 1935. налазио се као приправник за ђенералштабну струку. Једно време био је и пом. војног аташеа у Паризу.
Након Априлског рата 1941. избегава заробљеништво и у Херцеговини, јуна месеца, он се сусреће са оф. Јов. Дероком, Ник. Стојисављевићем и Зв. Вучковићем, и од њих сазнаје за пуков. Дражу и непредату војску на Равној Гори. Крајем истог месеца илегално улази у Београд и повезује се са браћом мај. Тодоровић, Рад. Ђурићем и са осталима официрима постаје оснивач ГШ 2. Мајор Милојевић био је предвиђен за команданта ГШ 12, али Дража, депешом то оспорава:"...он може прво у шуму као обичан борац, па тек онда да аспирира на команданта, многи мисле да смо ми само зато да делимо положаје, многи ће се преварити..." Ипак непосредне старешине су га све више истицале, па тако мај. Радослав Ђурић описује Тозу као "...поштену, искрену и енергичну личност..." и на Ђурићев предлог мај. Милојевић је требао бити постављен за команданта Власинског корпуса. У последњем тренутку, Дрража је променио одлуку и Милојевића одредио за команданта Штаба Северних покрајина, 1943. На крају, Дража је уважио чињеницу и околности да је Тоза имао говорну слабост у замуцкивању и одредио му је овакву мању оперативну дужност. Његова шифрована имена била су: "Прин-Прин" и "Срђа". У сталном истицању и доказивању вршио је деликатне акције предвиђене за ниже војне чинове и тако је био заробљен од Немаца ( Сталаг В-Д Стразбур )
Преживео је рат и настанио се у Француској. Ту је приступио њиховој Легији странаца и ускоро добио чин потпуковника на дужности команданта батаљона. Погинуо је код Дијен Бијен Фуа у Вијетнаму 13. марта (7. маја ?) 1954. године. Његова официрска шапка чува се у музеју Легије, у Орлану.
Тозина сестра Драгослава била је удата за ђенерала Петра Петровића.