[Ђорђе Ивковић]

ЗДРАВИЦЕ ПИЈАНИХ ХЕРОЈА

- децембар 15, 2025

О томе како бокал вина (или вискија) претвара обичне пијандуре у бесмртне јунаке.

(или, из научног дискурса:
Прилог кафанској етнологији: социо-психолошке импликације алкохола у генези националног мита.)
 

 

I

Алкохол је старији од државе, од епике, од сваког националног мита; он је одвајкада пратећи мотор храбрости и глупости.
Не би Аргонаути повратили Златно руно да Херкул не беше онолика пијандура, каквом га је описао хелениста и литерата Роберт Гревс.
Троја је пала због превише вина. А шта је Тројанцима држало борбени дух до тада историја не помиње.
Отуда, пратећи вински пут хероја, долазимо и до наших јунака.
 

II

Мотив вина у најстаријој српској епици јавља се много пре Марка Краљевића и пре устаљивања десетерца. У архаичним слојевима усмене поезије, у шеснаестерцима које су бележили Шафарик и Новаковић, вино није знак разузданости већ обредни чин: пије се пред бој, уз здравицу, као паљење крви и учвршћивање завета. Формуле у којима „јунаци пију вино и на здравље наздрављају“ припадају најстаријем језгру епског израза и јављају се као увод у одлуку, сабор или сукоб. То вино није пијанство него узлаз.
Краљевић Марко у тај стари образац улази касније, већ као изграђени, надрегионалан јунак. Он је подједнако присутан у српском, бугарском, албанском па и и грчком усменом предању — као Крал Марко, Марко Кралевич, Krajieviqe Marki  — што показује да више није реч о историјској личности, већ о митолошком типу. Марко није постао средишња фигура епике зато што „пије више од других“, већ зато што је у песмама доследно представљен као јунак са унутрашњим етичким отпором: често неуклопив, напрасит, често сумњив, али коначно морално меродаван.
То се јасно види у бугарској народној песми „Вино пият петдесет юнака“, која чува готово чист архаични формуларни почетак. Масовно наздрављање вином, колективна заклетва и тренутак у којем се испоставља да Маркова заклетва „не важи“ — јер се куне у коња и сабљу — нису анегдота, већ правило жанра. Јунак мора да се уједначи са дружином да би му реч била примљена. И ту се, као и у српској традицији, појављује мајка као морални коректив. Тај образац, од Динаре до Родопа, сведочи да је мотив дубоко словенски и пред-националан.
Сродан механизам делује и у албанској епици kângë kreshnikësh, до душе понешто извитоперени. [2]  У песми "Четобаша Myjo и Краљевић Марко"[3] где се, дакле, Myjo доводи у везу с Краљевићем Марком, иако je разлика међу њима најмање триста година. Албански певач не мари за време, јер јунаке које опева сматра за митолошка бића, која су за њега пре симбол, него живе личности. У тој песми Мујо и брат му Халил из заседе, сасвим невитешки, пушкама погађају Марка Краљевића те му праве “рупе ко пенџере”. Затим га држе у тамници дванаест година у бедним условима, у “смраду” како се у песми са тихим сеирењем пева. Коначно, Мајка Јевросима долази и на коленима моли Мују да пусти Марка да умре кући, и Мујо јој великодушно испуњава молбу. Три године је требало Марку да му се врати снага. И тада долази до невероватног и нелогичног обрта и детанта, па се Мујо и Марко побратиме, уместо да поделе мегдан јуначки. Прилика је да  албански певач очигледни етички конфликт решио дипломатски, те инструисани од вила Мујо и Марко увиђају да су обојица велики јунаци и тако је песник обојици сачувао часно име.
На другој страни стоји заборављена али сачувана песма “Вино пије шездесет јунака” [4]. Ако је у свенародно памћењу сасвим избледело препознавање оригинала у коме Сењанин Иво препливавајући Дунав искушава оданост својих другова и осваја срце лепе крчмарице Роксанде, оно се претопило у кафанску дерт-верзију севдах-Сарајева. Из задимљених механа седамдесетих година прераде ове песме доспеле су на тадашње “носаче звука”, да остану за вечност. Од неколико варијанти текста најинтересантнија је интерпретација Химза Половине[5]. По свом конструкту и духу, то је типични новокомпоновани, рурбанизовани кафански шлагер у коме је Сењанина Ива заменио Пињо-барјактар, најбољи међу пијаним агама, а песничка драма се не одиграва поред таласа плавог Дунава већ тик уз гареж железнице. Но, признати је — основни мотив песме пореклом из епске традиције (јунаци пију вино, девојка их служи, надметање) је сачуван, иако је старог барјактара одавно заменио отправник возова.
У тој трансформацији појављује се још један прастари мотив — девојка која служи, али не припада. Њено „ја не морам вама бити љуба“ јесте модернизовани одјек старе епске фигуре крчмарице: жене која потврђује сабор, али задржава сопствени интегритет.
Тако се два мотива — педесет јунака пред заветом и шездесет јунака око стола — јављају као два краја исте линије. Чаша вина у оба случаја остаје место испитивања припадности: ко заиста стоји у кругу, а ко само глуми. Кафанско није супротно епском; оно је његов последњи, варошки отисак. Многе такве песме нису декаденција, већ последњи живи остаци формула које су вековима прелазиле из епа у свакодневицу.

***
Остало:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...-post.html