[Бенито]

Ако је ишта у Брозовој држави до краја њеног постојања, па чак и много дуже, остало постављено по стаљинистичком моделу, то је била удворичка поезија. Осим можда у Старој Грчкој, али вероватно ни тада, никада песници нигде нису боље живели него у Брозовој држави. Додуше, требало је да искључиво себе докажу удвориштвом. 
Видим да неки од њих,који су и данас живи, гостују по подкастима и телевизијама са националном фреквенцијом, представљајући себе новим генерацијама као преподобне великомученика. У најмању руку, добијали су стални посао,на који често нису ни ишли, и огромне станчуге у центрима градова, за које су плаћали најминималније трошкове. Све то време био им је задатак да се на јавном месту представљају као древни мислиоци забринути за будућност државе, народа и света уопште.
Био сам као дете присутан на једном већем кућном скупу, где су присуствовали двојица таквих хуља. Наравно, тада сам био дете и ништа нисам разумео. Али, један школски друг неког од ове двојице, чини ми се да је био инжињер или архитекта, у полупијаном стању, толико је разбуцао "мученог" песника да умало није дошло до туче. 
"Имам и ја право да живим!"
Сећам се реченице тог удворичког песника.
30 година доцније сам је прочитао у новинама. Изговорио је један нарко-дилер приликом суђења му...
Е сад, која је разлика, а које су сличности између удворичког песника и нарко-дилера, то је друга тема.