[Коле Којот]

Срећно са пројекцијом филма и док год се филмови финансирају добровољно имате моју подршку.

Међутим, овде бих једну другу поруку да пренесем г. Самарџићу (а и делом осталима који се баве историјом).
Као особа која има дугогодишњег искуства у историјском раду, неко ко је добар историчар, било би добро да то искуство пренесте на друге нараштаје.
Ви сте већ у неким озбиљним годинама (у седмој сте деценији), и након Вас, ако нема наследника, државна историја (са све неокомунистичким историчарима) на крају односи победу, хтели Ви то да прихватите или не.
Јер они имају своју школу, и стално нове свеже кадрове које настављају исту причу са мало измењеним стварима, где се истина гура под тепих зарад политике.

Можете снимити још десетине играних филмова, али такви филмови увек служе за забаву и делом пропаганду.
Добићете неки мали популизам, доста око њих има рада и зноја и коштају пуно, али ти филмови не утичу пуно на историјску науку.
Наравно све док не дирате комунисте, ваши филмови ће имати неку прођу (баш чекам Ваш филм где ћете приказати комунисте онакве какви су били, што у борби, што кад чине злочине, баш ме занима да ли ћете тада моћи да тако нешто снимите, и да ли ћете имати последице због тога).

Хоћу да кажем, ако вам је циљ да стекнете неку популарност преко филмова, онда је то друга ствар. Али ако мислите да се Ваша историјска прича одржи након Вас, онда ту филмови немају пуно значаја.
По мени, ако мислите да се Ваша историјска прича одржи након Вас, онда гледајте да правите неку историјску школу, да окупљате људе који ће хтети даље да раде на тој причи и којима ће те пренети Ваша знања и искуства. Тако се граде културе, заједнице, установе. Треба се сетити како је иначе настајала средња класа код нас од Карађорђевог устанка па све до 1945. године.
Од приче само да се промени власт, само да прође транзиција, од тога нема ништа.

Знам да овај народ, већином историју доживљава нешто као тему за разговор (углавном у кафани, по славама и сличним окупљањима) где свако зна све, а многи од њих нису ниједну историјску књигу прочитали. Од таквих не треба ни да очекујете пуно.
Зато је потребно да се ствара нова култура, управо од људи који имају искуства, способности и знања у некој области (меритократија, а не популизам/демократија или аутократија), и наравно којима је истина битна (јер истина није у изговореној реченици, него у методологији њене одбране).
Ако се тако буде радило, онда можемо да очекујемо да ће људи почети и нешто да уче од те историје и да самим тим стварају боља друштва и заједнице, а самим тим и боље установе, зановане на истини и добровољности.

Има и комуниста у филму и приказани су као и осталих шест формација - документовано, реално, какви су били.
Што се тиче школе, млади историчари ће свакако превазићи комунизам, само је питање времена.
Верујем да су "Погледи" утицали на тај процес и да ће још утицати, великим бројем књига и високом тиражима (преко пола милиона продатих књига).

Оптимизам је разумљив, али у науци не сме да постоји вера, већ искључиво скепса, проверљивост и методологија.
Када се тврди да ће се нешто "свакако десити" јер је то историјски нужан ток, то више личи на историјски детерминизам него на научни став.
А детерминизам је, у суштини, ближи хороскопу или култу него науци.
Зато ослањање на то да ће време само од себе решити проблеме у историографији сматрам погрешним приступом.
Нарочито додајем, да после Вас (и још неких историчара), цела прича о четницима ће прећи са историјског научног нивоа, на ниво кафански прича и слично. Једноставно нема нових кадрова да ваљају, да нису део државне школе.
Ово постоји и у другим сферама живота, нажалост.

Да не останем само на теорији, хајде да то формулишемо као проверљиву тврдњу - чак и као симболичну опкладу (100 евра).
Моја теза је да се у наредних 10 година неће појавити нови млади (млађи од 40 година) независни историчар са наших простора - аутсајдер, ван државних институција и ван "Погледа" (ово убацујем због саме опкладе) - који ће своје прво историјско дело о Другом светском рату и четницима написати применом строгог научног метода.
Чисто да не буде забуне, може да користи Ваше књиге као извор, али издавач или сарадник не сме да будете Ви или Погледи (или слични које Ви познајете, без трикова), а сигурно не држава.

Ако сте Ви могли као аутсајдер да објавите Ваше прво капитално дело ("Дража и општа историја") у својим 30-тим годинама током 1990-тих, када је економска ситуација била доста гора, сматрам да данас то не би требало да буде проблем, зар не?
Ако је мало 10 година, можемо и проширити на 15 година, али до тада да аутор већ ради на другом историјском делу, да се види континуитет.

Да ли сте спремни да прихватите такав изазов?