10-01-2026, 12:40 AM
Живот и дјело под судском забраном: Драган Гргић (1917-1985)
Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина (сјеверозапад Босне и Херцеговине), 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна.
Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања књиге, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће неко објавити његово животно дјело и да истина о страдању српског народа неће остати заробљена међу корицама двије ћирилицом исписане свеске. То вријеме је дошло и Гргићево дјело 2023. године издаје Фондација Заборављени коријени.
Након забране 1961. године, аутор се привремено нашао у затвору и пред кривичном одговорношћу због наводних „кривичних дјела непријатељске пропаганде и изазивања националне мржње и нетрпељивости“. Иако је јавни тужилац у међувремену одустао од кривичног гоњења писца, правни прогон његовог дјела није окончан. На самом крају дуготрајног епилога, Окружни суд у Сремској Митровици је 1974. године донио пресуду којом се забрањује штампање и растурање књиге, а исте године ту одлуку је као другостепену потврдио и Врховни суд Војводине у Новом Саду. Без обзира на пресуде, Гргић је наставио своју борбу све до смрти 1985. године.
Као главни разлози забране штампања књиге могу се издвојити двије цјелине:
1. Описивање злочинаца уз навођење њихове националне припадности (нпр. Хрват, Муслиман и сл), што је у пресудама тумачено као покушај генерализације. Такав став није утемељен, јер аутор неријетко наводи и свијетле примјере Хрвата и муслимана. Примјера ради, на странама 118. и 119. описује се како жупник Драгутин Штимац у више наврата спашава српску нејач од покоља, посебно од злочина које организује и предводи хоџа Бећир Борић.
2. Описивање неправде и разочарања у партизанско руководство, као и отворено критиковање појединих одлука, укључујући прелазак домобрана и усташа у партизане, што се у пресудама признаје као истина, али се истовремено окарактерише као „гледиште супротно партијском законодавству“.
-------------------
Наставак се може прочитати на следећем линку
https://zaboravljenikorijeni.org/presuda...nu-grgicu/
Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина (сјеверозапад Босне и Херцеговине), 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна.
Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања књиге, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће неко објавити његово животно дјело и да истина о страдању српског народа неће остати заробљена међу корицама двије ћирилицом исписане свеске. То вријеме је дошло и Гргићево дјело 2023. године издаје Фондација Заборављени коријени.
Након забране 1961. године, аутор се привремено нашао у затвору и пред кривичном одговорношћу због наводних „кривичних дјела непријатељске пропаганде и изазивања националне мржње и нетрпељивости“. Иако је јавни тужилац у међувремену одустао од кривичног гоњења писца, правни прогон његовог дјела није окончан. На самом крају дуготрајног епилога, Окружни суд у Сремској Митровици је 1974. године донио пресуду којом се забрањује штампање и растурање књиге, а исте године ту одлуку је као другостепену потврдио и Врховни суд Војводине у Новом Саду. Без обзира на пресуде, Гргић је наставио своју борбу све до смрти 1985. године.
Као главни разлози забране штампања књиге могу се издвојити двије цјелине:
1. Описивање злочинаца уз навођење њихове националне припадности (нпр. Хрват, Муслиман и сл), што је у пресудама тумачено као покушај генерализације. Такав став није утемељен, јер аутор неријетко наводи и свијетле примјере Хрвата и муслимана. Примјера ради, на странама 118. и 119. описује се како жупник Драгутин Штимац у више наврата спашава српску нејач од покоља, посебно од злочина које организује и предводи хоџа Бећир Борић.
2. Описивање неправде и разочарања у партизанско руководство, као и отворено критиковање појединих одлука, укључујући прелазак домобрана и усташа у партизане, што се у пресудама признаје као истина, али се истовремено окарактерише као „гледиште супротно партијском законодавству“.
-------------------
Наставак се може прочитати на следећем линку
https://zaboravljenikorijeni.org/presuda...nu-grgicu/