[Ђорђе Ивковић]

КРЛЕЖ КРЛЕЖА (1) - ФРАГМЕНТИ
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026/01/1.html

Мирослав Крлежа је угаони стећак на коме је саграђена цела „друга Србија“ и њен аутошовинистички покрет. Сва мржња према „духу паланке“ и аутошовинизам који се данас представља као грађанска свест – потиче из два извора: Крлежиних памфлета и Константиновићеве Философије паланке.

Књижевну вредност његових текстова препуштамо критичарима.[1] Ми пратимо његов друштвени и политички ангажман.

Мирослав Крлежа је био копиловић. [2] Биолошки, Мирослав није Крлежа. Његов отац, такође Мирослав, био је градски редарствени надстражар коме се име оца није помињало.


Крлежа је до краја живота остао приврженик правашке идеологије, ширећи и афирмишући идеје Анте Старчевића, кога је глорификовао. Чланство у Комунистичкој партији било му је ствар опортунитета. У култури је увек бранио хрватске националне интересе, очувајући континуитет праваштва кроз књижевност и лексикографију, прилагођавајући га променљивом историјском контексту.

За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. [...] г. Крлежа хоће у своме напису да докаже не то, не да је цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни. Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. [...] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.

                                                                                      – Станислав Винавер


„Боље Дидо него Ђидо: Загребу столује усташа Дидо (Кватерник), у партизанима уредује Ђидо (Милован Ђилас).“... „...Само би идиот могао послије Књижевних свески, које је партија покренула и тискала на неколико стотина страница против њега, отићи пред Ђиласову пушчану цијев.“ [4]

Тако је сам Крлежа резоновао и одлучио да остане код Дида.

Док се Крлежа крио у страху од усташа, Бела је у Загребу до фебруара 1942. играла у 75 представа, укључујући и драму „Огњиште“ по делу усташког књижевника Милета Будака. Будак се појавио на проби, срдачно је продрмао и упитао:[i] „А како је Крлежа?“[/i]

Са доласком нове власти страх није одмах нестао: комунисти су га 1941. пљували по Загребу, а Титове позиве да дође у шуму одбијао је. Чак и крајем рата, када га је Тито могао послати на Вис на опоравак од “патњи” проживљених уз гемиштеке са Будаком. Али неспоразуми су брзо изглађени и Крлежа jе хипертрофирао у најмоћнијег комуно-франковачког барбарогенија.

Након рата сазнали смо и његов став о хрватском геноциду над Србима:

„Двадесет и пет година Срби су псовали мајку мајчину Хрватима. Кад се овима пружила прилика да им врате мило за драго, учинили су!“

А када је страх прошао, остао је само сервилитет – и улога дворског Kulturgauleitera.


Године 1952. у „Борби“ исписао је химну у којој Тито није само маршал, већ месија који „буди Кумровец из хиљадугодишњег сна“, чије „галије путују у сигурну луку победе“, а топови „гунђају као грегоријански корал“.

Ето Фрица, некадашњег оштроперог Керемпуха, као најодрпанијег трумбеташа који пред Титом свира Kumrovečki Nokturno [5] за комад џигерице и титулу дворског Kulturgauleitera. Овакво сладуњаво, њемачко-хрватско лизање чизама није видео ни Гебелс у најлуђим сновима.

Мада „не воли задаће а увек му се неке постављају“[6], Крлежа је писао предлог за Титову кандидатуру за Нобелову награду за мир – али самокритички признаје да је требало боље. Рука великог писца задрхтала је пред величином задатка. Ваљда зато Јосип Броз Тито, један од највећих масовних убица 20. века, није одликован Нобелом.

Одредницу о Титу у „Енциклопедији Југославије“ написао је лично Крлежа. То је најнепрофесионалнија и најудворичкија картица у целој шарлатанској Југославици – завршетак неприродно експандиран, засићен апологетским конструкцијама и испразним вербализмом, хиперболичан тон који одудара од стандарда угледних енциклопедија.

Без иједног дана факултета Крлежа примљен је 1950. у Српску академију наука и уметности – акламацијом, преко реда, партијском погодбом.

Његов став о српским фрескама био је уништавајући:

„Ове слике нису добре зато, јер би се могло документарно утврдити да су анђели насликани по мотиву Нике из Палмире или да се ту јавља модел сиријског плуга или сиже из једног или другог псалтира, а ни зато, јер приказују смрт Ане Дандоло или генеалогију династије Немањића... Свети Василије из Маркова манастира више је бандит него светац, а Рахила на покланим луткама дата је у манири плебејског неопримитивизма, какав се данас јавља по сеоским панорамама, у сликама цариника Русоа или по цимерима паланачких крчама. Те слике нису преживјеле своје вријеме [не] из политичких или културнохисторијских мотива него из сликарских, а то је највише што се о њима може рећи.“



КРЛЕЖ КРЛЕЖА (2) - ФРАГМЕНТИ
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026/01/2.html

Преко Лексикографског завода и Енциклопедије извршено је систематско идеолошко превредновање српске историје и културе. [2] Одлучивали су шта је напредно, југословенско и социјалистичко. У редакцији су седели хрватски франковци, усташки и полуусташки интелектуалци, антисрби и Титови „Југословени“. Главни уредник био је Мате Ујевић, дужносник НДХ и уредник Павелићеве Хрватске енциклопедије. Крлежа је после осмогодишње робије довео и Савића Марковића Штедимлију, Павелићевог најближег сарадника и творца Хрватске православне цркве, да преузме црногорски реферат. [3]

Михаило Лалић сећа се како је Крлежа разјурио црногорску редакцију да би радио шта хоће – малверзације од прећуткивања до фалсификата. Са Србима је поступао још горе. Од вођа Првог српског устанка у Енциклопедију је уврштен само Карађорђе; осталима Крлежа и усташка клика око њега нису признали никакву историјску вредност.

Стварање Енциклопедије схватао је лично, искаљујући ниске афекте. Незадовољан текстом о Црњанском, тражио је да се скрати за половину – „а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели“.

Кад је Андрић преко Богдановића поручио да се не уноси у Енциклопедију Југославије податак о хрватском пореклу, Крлежа је одговорио:

„Поздрави Иву Андрића у моје име, веома срдачно, и поручи му, ако можеш, да му ја јебем хрватску мајку, брисат ћу да је хрватског поријекла.“

На стопедесетогодишњицу Првог српског устанка, која је имала државни капацитет, новопечени члан Српске академије Крлежа пише:

„Све је у покрету: шуме, збјегови, номадски начин живота, хајдучија, куга, смрт, огањ и криминал на све стране. Српски је устанак прогресивни сигнал за уједињење наших народа до којега је дошло тек данас, када се по Титом антиципира развој наше цивилизације за читаво стољеће.“ 

Nobelopathia krležiana: Нарцистички бес и самољубље

[Прогноза:
„Пацијент ће до краја живота веровати да је геније,
а свет ће веровати да је мртав.
Оба ће бити у праву.“] 

Шездесетих година Крлежа је гомилао награде: Његошеву за роман „Заставе“ (где је промовисао албански сепаратизам и сахранио Југославију), НИН-ову, Назорову за животно дело, Хердерову. Добио је и партијска одликовања – Орден братства и јединства, Југословенске звезде, Јунака социјалистичког рада. Дела су му преведена на чешки, пољски, француски, мађарски; у Аустрији су изашла сабрана издања.

Али све то је за њега било мизерно. Само Нобелова награда могла је утолити његов прождрљиви его.

Фриц је номинован двадесет пута – и двадесет пута одбијен.

Нормалан човек би после трећег „не“ посумњао у себе. Али не Фриц: сваки шамар га је чинио надменијим, затрованијим пизмом. То је класични нарцистички бес – пројекција мржње на свет да би се заштитио его.

Крлежа: отац обеју Србија

Крлежина опорука гласи: фашизам у српском грбу. 

„Што србијански сељак има од политике коју Србија с грађанском класом води од године 1903: Што је он профитирао од тога што су с пријестоља збачени и заклани Обреновићи и што су дошли Карађорђевићи као династија, што су узели руски курс, што су с руским курсом отишли у рат против Аустрије, што су Аустрију „они побиједили“, „они ујединили“ Југославију и што је Југославија пропала, што је имао од свега тога србијански сељак? Остао је тамо гдје је и био. И коначно су га клали као овцу. И лутао је за тим и не знам све каквим својим митовима. Узнемирио је око себе све своје суграђане и народе. И то је његова судбина… Што је то? Каква је то српска држава – Само Србин Србина спасава – фашизам.“

– Мирослав Крлежа (1980) 


Парадокс је управо у односу према Крлежи: „две Србије“ – ригидно "национали-стичка" [b] –[/b] „прва“ и ултимативно „грађанска“ [b] – [/b]„друга“ – заправо су у корењу повезане истим крлежијанским жилицама. Фундамент им је исти, сокови истог састава.

Модерни аутошовинизам шири је од једног друштвеног скупа; прелива се, мења тон, али не губи отровност антинационалног витриола.Тако је Фриц, двадесет пута одбијени нобеловац, на крају ипак добио награду: да га славе и крлежодули и крлежокласти – једни без мозга, други без части. [6]

Већина и без једног и без другог.

Закључак о Мирославу Крлежи – Фритзу 

„Gebelsovski hudobuhač i rajhski krmožder od kulture,

gori od Kerempuha kad mu se đavo v špiritu prikaže,

a Fritzu bi se i sam sotona poklonil od stida.“

 

Крлежин шешир, као најдрагоценију реликвију, чува Раде Шербеџија. Београд је чувао Данила Шербеџију, оца Радовог, шефа Удбе у Винковцима и избеглицу из Хрватске.