[Ђорђе Ивковић]

КАКО ЈЕ ИЗГУБЉЕН ТАМИШКИ БАНАТ

Мили наш Темишвару,
банатска мајко наша,
престоницо наша,
БУДИ НАМ ЗДРАВО!

Са насловне стране последњег броја листа Слога
који је изашао у Темишвару
(Слога, бр. 176, Темишвар, 19. јул 1919, стр. 1.

 „Од савезника савезници предадоше град савезницима. И савезници Румуни прихватише у своју власт град Темишвар и све оно, што им уз Темишвар дадоше као прћију“

- Из британске штампе



***
Француска преузима улогу КФОР-а - 

Питање евакуације било је поново актуелизовано у другој половини фебруара и веома оштро се поставио захтев повлачења српске војске из централног Баната, коју би на том терену до коначне одлуке Конференције мира замениле француске трупе. Значајно је указати и на /запрепашћујући/ став генерала Д’Епереа који се види из једног његовог писма упућеног француском министру рата маршалу Фошу 3. марта 1919. године о војним и политичким супротностима Савезника на Балкану. Наиме, с обзиром на озбиљност ситуације по француске интересе /?/, Д’Епере је забринуто извештавао да су Срби били „опијени својом победом“ коју нису очекивали у толиком обиму и да су се као и сви „почетници“ налазили пред великим спољно-политичким и унутрашњим тешкоћама. Такође, Д’ Епере је сматрао да су југословенске претензије биле „безграничне“ и да су њихови команданти тешко прихватали наредбе и савете. Он у свом извештају насупрот југословенским ставља румунске претензије. За Румунију каже да се налазила у дубокој кризи, да је такође имала велике амбиције и да није знао да ли је она имала, како је рекао, „довољно јак желудац да свари све што жели да поједе...“ По генералу, обе савезничке земље имале су своје посебне циљеве и оне су, без устезања, искориштавале ситуацију у складу са својим највишим економским и политичким интересима. И за Краљевину СХС и за Румунију, Д’Епере каже да су у то време имале тежњу да „тешку жандарску улогу“ оставе француској армији. „Стање у коме се француска армија налази, не дозвољава јој ни да испуни ту своју улогу јер упркос поновљеним захтевима никакво озбиљније појачање није стигло већ осам месеци француској војсци“, завршио је свој извештај француски генерал. 

Након евакуације Темишвара, у српској штампи се појавио чланак о једном поднареднику који је још 1916. године прешао из српске команде у француски пук због знања француског језика и ту остао и након рата. Када је упитан зашто није оставио Французе и зашто и даље носи француску капу, он је, наводно, „кисело“ одговорио – „да ако су они оставили нас ми нисмо још увек оставили њих“. Такође, додао је и да се он смејао и био радостан када су га Французи у Солуну „тапкали по раменима“ и викали „браво Сербо!“, али да се онда у Темишвару расплакао кад је морао да се повуче са војском.

Из литературе знамо и да се средином фебруара 1919. године догодио један инцидент у Темишвару након којег је српска Врховна команда тражила да се из темишварског гарнизона повуче један француски капетан, као и да је то био капетан Соне (Soné), док из извора сазнајемо да је 5. јуна 1919. године у једној кафани у Темишвару неколико француских војника „изненада и без икаквог повода“ напало револверима српске војнике из Четвртог коњичког пука који су у истој кафани седели. Том приликом рањена су тројица српских војника од којих је један подлегао ранама.
***

ОСТАЛО...


https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2026...-post.html