16-02-2026, 08:52 AM
Економски дефицит није баба рога
https://markusmaki.wordpress.com/2026/02...baba-roga/
Дефицит постоји онда када је укупна количина увоза, у односу на извоз у односу на неку групу негативна. И кад чујете људе да кукају да се то дешава, и да држава одмах треба да уводи царине, то спада у економију за децу, или када се ради о образованим људима у манипулаторе, који тиме желе да направе комбинацију, да се управо уграде у онај сектор где траже царине. Нема трећег.
А шта је истина? У модерном свету, паре су лажне, банке су преварне, државе су разбојничке, дакле тешко је разумети. Зато вратимо се на базу економије. Да бисмо то урадили, морамо да игноришемо безвредне папириће који се зову динар, еуро, долар. Узмимо злато као новац, или још боље, да буде још јасније, замислимо шећер као новац који многи економски актери прихватају као робу за размену, јер новац је само посебна роба са тржишно утврђеним високим степеном прихватљивости за размену.
Дакле, ако цела Србија има 10 тона шећера, а Европска Унија 1000 тона, након године дана разне трговине, може да се деси, да Србија има 9 тона, а Европска Унија 1001, дакле, Србија има тону мање, а ЕУ тону више. Је ли то катастрофа? Да ли неко треба да паничи, оде нам шећер, опљачкала нас Европа? Наравно да не. Нико никог није опљачкао, већ су сви Срби заједно купили од Европе више робе, него што су је продали. Али та роба постоји. Није шећер отишао у празно. Европи шећер, нама нека роба. То је буквално, али баш буквално као када би неко оставио 20 еура за кошуљу у продавници и почео да кука што је у дефициту 20 еура. А кошуљу заборавио.
Сам економски дефицит је само један потпуно неодређен параметар, и ако се узме сам за себе, он баш ништа не значи. То је као када бисте у колима видели да број обртаја мотора иде на 4 уместо на 2 хиљаде обртаја. Да ли то значи да је лоше? Па, не, ако ауто иде брже и возач стигне раније негде, и онда то што је стигао му донесе неки профит. Но, ако би ауто ишао истом брзином као неки други који иде на 2000 обртаја, онда је то већ могући проблем, али да бисте нешто разумели морате да погледате бар тај други показатељ, брзину. Исто тако да гледате само брзину, а не рецимо и потрошњу, опет ништа не значи. Анализа проблема захтева увек да гледате далеко више од једног показатеља.
Дакле, Срби који су једне године дали више шећера него што су га примили можда су куповали делове да модернизују фирме које имају, те ће у наредним годинама постати продуктивнији, те се можда за 3 године потпуно промени однос. Или једноставно је нација остарила, и сада троши резерве, па коначно троши након неког дугог периода штедње. Мислим да сте већ схватили поенту. Економија, као и сваки други систем има низ показатеља и сваки за себе није довољан, мора цела слика да се гледа, као и прошлост.
Дефицит на дуге стазе не може да постоји, јер у систему у коме не постоје виртелне паре, виртуелни кредити, држава која се задужују у наше име, пара има само онолико колико их реално има. И како нико не може на дуже стазе да се пружи више од онога што реално има, дефицит и суфицит увек теже нули у просеку. Осцилације постоје и морају да постаје, али су увек осцилације. Нико не може непрестано да буде у дефициту. У суфициту може мало дуже, али никоме ничему не служи да прави брда од шећера на дуже стазе, јер се од шећера не живи, те ни посебно дугачак суфицит није могућ.
Оба параметра у просеку, нарочито на дуже стазе морају да теже нули. Оно што може да се деси је да је продуктивност једне земље мања од друге, и онда реално, једни купују скупо туђу робу, а јефтино продају своју. Но, ни то не може да се деси на дуге стазе, јер нико не може да се пружи дуже од онога што има. Ако је неко мање продуктиван, он не може да се луксузира те остаје мање продуктиван и сиромашнији, али не може да има дугорочни дефицит, јер ће остати без ичега. Ако види да му не иде, онда мора да се побољша, решење није у царинама, већ у повећању конкурентности. Царина је као узимање хероина кад те боли зуб. То што има пуно наркомана на овом свету, не значи да је то добра пракса.
Међутим, у лажном и преварном економском систему у коме живимо, где постоји читав низ виртуелности и магле, еуро је декретни новац, дакле фантазија, динар је декретни новац, дакле фантазија, односи између њих нису односи понуде и потражње већ политике централне банке, што је фантазија посебне врсте. Банке су фракционе, и повереници не морају да имају паре да би их позајмиле дужнику. Каматне стопе нису однос стања привреде, дакле повећања и смањења штедње по банкама, већ опет политика централне банке, дакле опет фантазија. Све је вештачко и преварно, ништа није однос реалне економије. Приватници могу да се задужују виртуелно, држава може да се задужи у наше име. Ништа немамо под контролом.
У таквом систему, тек ништа не значе дефицит и суфицит. Бринути о тим параметрима, као и о другим, то је као покушавати наћи север на компасу унутар неког електро мотора са ротационим магнетним пољем. Немогућа мисија. Једини који нешто реално могу да постигну у корпоратизму у коме живимо то су они који су пријатељи са властима па знају стање фантазије у датом тренутку. Једини могући начин опстанка у корпоратизму је инсајдер трејдинг са државом, или како ја то више волим да кажем, инцест између власти и пријатеља власти.
Дакле, ни у реалној капиталистичкој економији дефицит и суфицит сами по себи не значе ништа, а у пакленој у којој живимо поготову. И смешно је кад се неко прави паметан и онда нам прича забринуто, како смо ми на пример у губитку са ЕУ, јер имамо дефицит. Ја не кажем да тај однос није катастрофичан, али може бити сто пута гори или 10 пута бољи, како год било, то нам свакако дефицит не говори, већ анализа још барем 10 других параметара.
Зато немојте се трсити у празно. Можда пали код неписмених, али знајте да има људи који разумеју ствари. Ако вам је циљ анализа. А ако мешетарите, немам шта да вас учим, ви знате да сте ђубре.
https://markusmaki.wordpress.com/2026/02...baba-roga/
Дефицит постоји онда када је укупна количина увоза, у односу на извоз у односу на неку групу негативна. И кад чујете људе да кукају да се то дешава, и да држава одмах треба да уводи царине, то спада у економију за децу, или када се ради о образованим људима у манипулаторе, који тиме желе да направе комбинацију, да се управо уграде у онај сектор где траже царине. Нема трећег.
А шта је истина? У модерном свету, паре су лажне, банке су преварне, државе су разбојничке, дакле тешко је разумети. Зато вратимо се на базу економије. Да бисмо то урадили, морамо да игноришемо безвредне папириће који се зову динар, еуро, долар. Узмимо злато као новац, или још боље, да буде још јасније, замислимо шећер као новац који многи економски актери прихватају као робу за размену, јер новац је само посебна роба са тржишно утврђеним високим степеном прихватљивости за размену.
Дакле, ако цела Србија има 10 тона шећера, а Европска Унија 1000 тона, након године дана разне трговине, може да се деси, да Србија има 9 тона, а Европска Унија 1001, дакле, Србија има тону мање, а ЕУ тону више. Је ли то катастрофа? Да ли неко треба да паничи, оде нам шећер, опљачкала нас Европа? Наравно да не. Нико никог није опљачкао, већ су сви Срби заједно купили од Европе више робе, него што су је продали. Али та роба постоји. Није шећер отишао у празно. Европи шећер, нама нека роба. То је буквално, али баш буквално као када би неко оставио 20 еура за кошуљу у продавници и почео да кука што је у дефициту 20 еура. А кошуљу заборавио.
Сам економски дефицит је само један потпуно неодређен параметар, и ако се узме сам за себе, он баш ништа не значи. То је као када бисте у колима видели да број обртаја мотора иде на 4 уместо на 2 хиљаде обртаја. Да ли то значи да је лоше? Па, не, ако ауто иде брже и возач стигне раније негде, и онда то што је стигао му донесе неки профит. Но, ако би ауто ишао истом брзином као неки други који иде на 2000 обртаја, онда је то већ могући проблем, али да бисте нешто разумели морате да погледате бар тај други показатељ, брзину. Исто тако да гледате само брзину, а не рецимо и потрошњу, опет ништа не значи. Анализа проблема захтева увек да гледате далеко више од једног показатеља.
Дакле, Срби који су једне године дали више шећера него што су га примили можда су куповали делове да модернизују фирме које имају, те ће у наредним годинама постати продуктивнији, те се можда за 3 године потпуно промени однос. Или једноставно је нација остарила, и сада троши резерве, па коначно троши након неког дугог периода штедње. Мислим да сте већ схватили поенту. Економија, као и сваки други систем има низ показатеља и сваки за себе није довољан, мора цела слика да се гледа, као и прошлост.
Дефицит на дуге стазе не може да постоји, јер у систему у коме не постоје виртелне паре, виртуелни кредити, држава која се задужују у наше име, пара има само онолико колико их реално има. И како нико не може на дуже стазе да се пружи више од онога што реално има, дефицит и суфицит увек теже нули у просеку. Осцилације постоје и морају да постаје, али су увек осцилације. Нико не може непрестано да буде у дефициту. У суфициту може мало дуже, али никоме ничему не служи да прави брда од шећера на дуже стазе, јер се од шећера не живи, те ни посебно дугачак суфицит није могућ.
Оба параметра у просеку, нарочито на дуже стазе морају да теже нули. Оно што може да се деси је да је продуктивност једне земље мања од друге, и онда реално, једни купују скупо туђу робу, а јефтино продају своју. Но, ни то не може да се деси на дуге стазе, јер нико не може да се пружи дуже од онога што има. Ако је неко мање продуктиван, он не може да се луксузира те остаје мање продуктиван и сиромашнији, али не може да има дугорочни дефицит, јер ће остати без ичега. Ако види да му не иде, онда мора да се побољша, решење није у царинама, већ у повећању конкурентности. Царина је као узимање хероина кад те боли зуб. То што има пуно наркомана на овом свету, не значи да је то добра пракса.
Међутим, у лажном и преварном економском систему у коме живимо, где постоји читав низ виртуелности и магле, еуро је декретни новац, дакле фантазија, динар је декретни новац, дакле фантазија, односи између њих нису односи понуде и потражње већ политике централне банке, што је фантазија посебне врсте. Банке су фракционе, и повереници не морају да имају паре да би их позајмиле дужнику. Каматне стопе нису однос стања привреде, дакле повећања и смањења штедње по банкама, већ опет политика централне банке, дакле опет фантазија. Све је вештачко и преварно, ништа није однос реалне економије. Приватници могу да се задужују виртуелно, држава може да се задужи у наше име. Ништа немамо под контролом.
У таквом систему, тек ништа не значе дефицит и суфицит. Бринути о тим параметрима, као и о другим, то је као покушавати наћи север на компасу унутар неког електро мотора са ротационим магнетним пољем. Немогућа мисија. Једини који нешто реално могу да постигну у корпоратизму у коме живимо то су они који су пријатељи са властима па знају стање фантазије у датом тренутку. Једини могући начин опстанка у корпоратизму је инсајдер трејдинг са државом, или како ја то више волим да кажем, инцест између власти и пријатеља власти.
Дакле, ни у реалној капиталистичкој економији дефицит и суфицит сами по себи не значе ништа, а у пакленој у којој живимо поготову. И смешно је кад се неко прави паметан и онда нам прича забринуто, како смо ми на пример у губитку са ЕУ, јер имамо дефицит. Ја не кажем да тај однос није катастрофичан, али може бити сто пута гори или 10 пута бољи, како год било, то нам свакако дефицит не говори, већ анализа још барем 10 других параметара.
Зато немојте се трсити у празно. Можда пали код неписмених, али знајте да има људи који разумеју ствари. Ако вам је циљ анализа. А ако мешетарите, немам шта да вас учим, ви знате да сте ђубре.