[Краљевина Шумадија]

Сви биографи сагласни су у закључку да је кроз Босанску голготу Никола Калабић поверио на бригу свештенику Миру Глушцу, свог сина Милана. То јесте тачно и тако су се за увек растали отац Никола и син Милан. Поред тога што је свешт. Глушац био поуздан и четник од 1941, рачунало се и на чињеницу да је поп Глушац имао сина сличног Милановом годишту, којег је оставио у Србији. Њихово кретање требало је да олакша то што је Глушац из Босне.
Миров син звао се Слободан и они су заједно, као избеглице стигли у Србију, почетком окупације. Миро је ступио у војно - четничке одреде, а Слободан је смештен у Крагујевац. Слободан и мој отац (Синиша Недељковић 1932 - 2013) седели су у истој клупи у КГ гимназији. Слободан Глушац се потом вратио у Босну, завршио медицину, а 90 - тих година био је један од гл. лекара у ГШ војске Републике Српске и Радована Караџића. Најзад, опет је као избеглица дошао у Крагујевац. Остварио је право на пензију и живео је у Рудничкој ул, код Великог парка. У браку није имао деце. Стално сам га понешто испитивао у вези његових сазнања о оцу и уопште о четницима. Највише се жестио на комунистичку подметачину о издаји Клабића.